ДРЖИЋ, Марин

ДРЖИЋ, Марин (Darsa, Marino), књижевник (Дубровник, око 1508 -- Венеција, 2. V 1567). Рођен је у трговачкој грађанској породици. Живео је и стварао у време пуног процвата ренесансне књижевности у Дубровнику и њен је најзначајнији представник. Родитељи су му били Марин Николин Држић и Анухла Котруљевић. Школовао се у Дубровнику; 1526. помиње се као клерик и постаје један од двојице управника цркве Свих Светих. У младости је учествовао у породичним трговачким пословима. Породица је 1538. доживела банкрот, а Д. је, пошто је постао свештеник, разрешен трговачких послова. Из тог времена потиче вест да се бавио музиком (оргуљаш у Дубровнику 1538). Одликовао се ренесансном свестраношћу. Године 1539. отишао је на студије права у Сијену (био је управник студентског дома и вицеректор Универзитета). Учествовао је у позоришном животу Сијене: суделовао је и као глумац у једној комедији (1542), упознао је теоретичара ерудитне комедије А. Пиколоминија, што је било пресудно за његов комедиографски рад. Прекинуо је студије и вратио се у Дубровник, где је ступио у службу аустријског грофа Кристофа фон Рогендорфа: у његовој пратњи провео је три месеца у Бечу, потом је био његов тумач на путу за Цариград. Најважнији Д. стваралачки период био је између 1548. и 1562. Тада су настала сва његова позната драмска дела извођена на свадбама у кућама угледних Дубровачана, у Већници и на отвореном простору. Повремено је одлазио у Венецију, у којој је 1551. објавио две књижице: Тирену и Пјесни... уједно стављене с мнозим друзим лијепим стварми (песме, „Љубав Венере и Адона", „Новела од Станца"). Године 1562. престао је да се бави књижевним радом, отишао је у Венецију, у којој је остао до смрти посветивши се свештеничком позиву (капелан венецијанског патријарха). Незадовољан друштвеним и политичким стањем у Дубровнику, направио је план (1566), који је остао у неколико његових тзв. завереничких писама, да се уз помоћ фирентинског двора изазове побуна у њему. Д. књижевно дело није познато у целини. Био је првенствено драмски писац. Његов корпус чини 12 драма: Тирена, Венере и Адон, Плакир и вила, Новела од Станца, Помет (изгубљена), Дундо Мароје, Пјерин, Џухо Крпета, Скуп, Манде, Аркулин, Хекуба. Дубровачку ренесансну драму обогатио је усавршавањем и разгранавањем постојећих врста и увођењем нових. Писао је еклоге пасторално-рустикалног и рустикално-митолошког садржаја; увео је нове врсте: фарсу са клишеом „сељака у граду", ерудитну комедију у прози и трагедију. Најзначајније су ерудитне комедије у прози, у којима је сликао стварност, људске врлине и слабости, реални живот, али и епоху која је била јасно условљена животном филозофијом препорода и друштвеним оквирима. Такав, вишеслојан живот, понекад на граници између стварности и фикције, Д. је посматрао из свога угла са ведрином и оптимизмом. Хумор је једна од највећих вредности ових комедија. Осим тога, њихова је вредност у богатом, сликовитом народном говорном језику на којем су написане. Д. је чест предмет изучавања тако да о њему постоји више монографија (М. Решетар, „Језик М. Д.", Рад ЈАЗУ, 1933, 248; П. Колендић, „Премијера Дунда Мароја", Глас САН, 1951, CCI; Ф. Швелец, Комички театар М. Д., Зг 1968; Ф. Чале, Марин Држић, Зг 1971; Трагом Држићеве поетике, Зг 1978; С. П. Новак, Планета Држић, Зг 1984; Р. Богишић, Млади дани М. Д., Зг 1985) и зборника радова (М. Пантић, прир., Марин Држић, 1508--1958, Бг 1958; Марин Држић -- свјетионик дубровачке ренесансе, Зг 2009). Дела су му објављена у Загребу 1875 (прир. Ф. Петрарчић), 1930 (прир. М. Решетар), 1979. и 1987 (прир. Ф. Чале), а Дундо Мароје у Београду 1951 (прир. П. Колендић).

ЛИТЕРАТУРА: А. Павић, Хисторија дубровачке драме, Зг 1871; М. Шрепел, „Скуп М. Д. према Плаутовој Аулуларији", Рад ЈАЗУ, 1890, 99; П. Будмани, „Пјерин М. Д.", Рад ЈАЗУ, 1902, 148; П. Поповић, „Новела од Станца", СКГ, 1925, XVI, 1; Ј. Тадић, Дубровачки портрети, Бг 1949; Д. Павловић, „Нови подаци за биографију М. Д.", Зборник Радова Института за проучавање књижевности САН, 1951, X; С. Кастропил, „Генеалогија породице Држић од Ј. В. Држића", ПКЈИФ, 1961, XXVII, 3--4; L. Košuta, „Siena nella vita e nell' opera di M. D.", Ricerche slavistiche, 1962, IX; М. Пантић, „Поетика М. Д.", ЛМС, 1963, 391; „‚Велики смијех' М. Д. у своме времену и данас", Глас САНУ, 1984, 12; Нови фрагменти о М. Д.", ПКЈИФ, 1999--2001, 65--66, 1--4; З. Бојовић, „М. Д. и 'il progetto drammaturgico' Алесандра Пиколоминија", ПКЈИФ, 2007, 1--4; „Poreklo likova kao konstitutivni dramski elemenat u komedijama M. D.", Balkanologische Veröffentlichungen, 2008, 45; „Italija u delu M. D.", Die Welt der Slaven, 2008, 34; Лексикон Марина Држића, Зг 2009.

З.лата Бојовић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)