ДРЖАВНИ ПРАЗНИЦИ

ДРЖАВНИ ПРАЗНИЦИ, дани у години који су, органским актом или законским прописом, дефинисани као датуми када се комеморишу и на нивоу читаве државне заједнице прослављају одређени догађаји. Тај чин комеморисања и прослављања одређен је према посебним условима који се прописују законским или подзаконским актом законодавне или извршне власти. Према природи д. п. се деле на: 1. политичке и историјске празнике, у које углавном спадају прославе дана државности (датум када је државна заједница стекла правно или фактичко признање свог статуса) и прославе историјских догађаја који су од темељног значаја за идентитет, историју и правни субјективитет државне заједнице или већинског (односно државотворног) народа у њој; 2. протоколарне празнике, у које углавном спадају прославе годишњица везаних за апологију актуелне државне или владајуће државне, односно политичке структуре (рођендан владара или шефа државе, обележавање годишњица значајних догађања за владајућу политичку структуру), и званичне комеморације стварних правних или симболичних момената везаних за функцију и личност шефа државе (крунисање, устоличење, венчање, ступање на функцију или инаугурација и сл.); 3. конфесионалне празнике и традиционалне празнике (Нова година, Божић, Велики петак и Васкрсни понедељак, Духови, односно одговарајући најзначајнији годишњи празници вероисповести који се због бројчане или културне заступљености њихових припадника прослављају на нивоу читаве државне заједнице); 4. празнике којима се обележавају званични или обичајни датуми везани за одређене међународне, политичке, историјске или идеолошке конвенције (Дан рада, Дан жена, Дан детета, Дан људских права итд.) или годишњице догађања чији је значај препознат и признат у међународном политичком или културном гремијуму (Дан примирја у I светском рату, Дан победе у II светском рату итд.); 5. дане у којима је проглашена државна или национална жалост, што је по правилу инцидентални догађај без годишњег понављања, осим евентуално округлих годишњица. Догађаји који се сматрају аргументом за проглашење државне жалости су индивидуални (смрт владара или државног поглавара, чланова његове уже породице, упокојење личности која протоколарно има статус институције и личности која се сматра духовним, културним, друштвеним, политичким или у било ком другог погледу отеловљењем или евидентним представником духа нације и државе и њихове домаће и међународне препознатљивости) или масовни (велике природне и изазване несреће, погибија или тешко пострадање већег броја индивидуа из разлога изван њихове воље и контроле). Општа жалост може бити проглашена и на ужем територијалном нивоу и са елементима који не морају имати истоветну садржину или протокол као на нивоу читаве државе. Посебна врста званичне жалости је она која се односи на посебне прописе и регулацију трајања и манифестација за прецизно одређене структуре (дворска жалост). Протокол обележавања државне и националне жалости има неке стандардне карактеристике (истицање заставе на пола копља, забрана јавних окупљања у циљу забаве, верски обред, полагање венаца, комеморативни скуп или академија и сл.).

Општа карактеристика д. п. јесте прописана обустава рада и свих других редовних административних и јавних функција за трајања прославе. Нерадни дани су плаћени као да су радни и не зависе од воље послодавца или запослених, осим ако се по посебном споразуму другачије не регулишу случајеви када би привремена обустава јавних функција довела до опасности за становништво и безбедност живота (здравство, војска, полиција, ватрогасци, комуналне службе и сл.). Трајање прославе д. п. посебно се прописује (једнодневно или дводневно, изузетно вишедневно), а нерадни дан који пада у недељу (у већини хришћанских земаља) додатно се прославља првог наредног радног дана. У неким случајевима д. п. се прославља радно (обично када су у питању празници којима се обележавају званични или обичајни датуми по међународним конвенцијама), осим ако се -- по природи конвенције -- одређене државне и јавне службе по том основу ослободе радне обавезе.

Празници са ограниченим режимом прослављања (војни празници, полицијски празници, културни празници), празници локалног карактера и празници националних, културних и конфесионалних мањина, разних заједница које се самодефинишу у оквиру права на самоопредељење, само су условно д. п. јер се не односе на све категорије становништва. Држава такве празнике може да регулише, али их по правилу не прописује нити условљава. Надлежни орган локалне самоуправе или законом овлашћени орган може да пропише начин и услове јавног обележавања празника из своје законске надлежности.

Датум обележавања д. п. по правилу је фиксан, а у неким ситуацијама помичан (сваке године пада у други календарски датум). Верски и традиционални празници углавном су фиксни, али са високим процентом помичних празника. Фиксни датум подразумева повезивање прославе са стварним календарским датирањем догађаја који се комеморише; изузетак су случајеви када се (углавном због протоколарних потреба и услед временских услова) датум законски помери да одговара неким другим претпоставкама и потребама (нпр. рођендан британског монарха, без обзира на стварни датум рођења, прославља се у време када је по метеоролошкој статистици највећа могућност да ће климатски услови за војну параду бити повољни, или -- нпр. -- прослава својевољно одабраног дана рођења Јосипа Броза последовала је идејом да се на тај дан обележава Дан младости). Д. п. са покретним датумом најчешће припада категорији верских и традиционалних празника, када се усклађивање врши сваке године, било да је у питању разлика која настаје из календарске конверзије (јулијански--грегоријански, лунарни--соларни) или да се ради о посебној методи за празнике који се одређују према конфесионалној догми или канону (датум Васкрса, прослава традиционалне или црквене Нове године), односно према астрономском осматрању (Дан пролећа, равнодневице, дугодневице и краткодневице, јеврејски или муслимански празници итд.). О округлим годишњицама д. п. се може прогласити и изван манифестација и датума који су иначе законски уређени (нпр. 500. и 600. годишњица Косовског боја, округли педесетогодишњи циклуси Првог или Другог српског устанка и сл.). У таквим ситуацијама д. п. је инциденталан, односно нема стални карактер и не празнује се сваке године.

Протоколарни аспект д. п. подразумева постојање извесних утврђених форми које, на основу традиције или посебно компонованих програма, дефинише актуелна власт: дипломатски ниво подразумева централни пријем који приређује шеф државе, односно дипломатско-конзуларна служба у месту акредитације, евентуалну доделу одликовања и јавних признања; војно-сценски ниво, који може да садржи параду војних и/или полицијских јединица и жандармерије, и друге масовне манифестације; комеморативни ниво, који укључује полагање венаца, дефиле ветерана, помен и комеморативне скупове или академије; културно-просветни ниво, који се састоји од јавних или институционалних прослава или приредби, са тематским оквиром који се односи на тему празника.

Д. п. Србије и држава насталих на историјским и етничким територијама српског народа прате историјска збивања и илуструју историјска и идеолошка лутања и странпутице. У ранијим историјским периодима институција д. п. не постоји као издвојени правни феномен и у пракси у потпуности следи црквени календар прослава великих празника и дана посвећених слављењу светитеља-заштитника државе, владарског дома или шире и уже породице.

У Кнежевини Србији, за владавине кнеза Михаила Обреновића III, д. п. су први пут званично регулисани и категорисани као Велики празници (кнежев рођендан, Цвети и Св. Андреј Првозвани) и Мали празници (кнежев имендан, кнегињин рођендан и кнежева слава). После 1879. уведен је још један д. п. -- Дан независности и ослобођења (20. јун / 2. јул, дан започињања Српско-турског рата 1876).

У Краљевини Србији за владавине Обреновића д. п. су обухватали Дан прогласа Краљевине (22. фебруар, по јулијанском календару), имендан краљице, рођендан престолонаследника, Цвети и Видовдан, што је -- услед објективних и историјских околности -- по ступању на престо краља Петра I редуковано на Видовдан и рођендан краља (уз задржавање свих и до тада светкованих великих црквених празника).

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, после 1929. у Краљевини Југославији, као д. п. славили су се празници пренети из Краљевине Србије (краљев рођендан, Богојављење, Божић, Св. Сава, Велики петак и Спасовдан), којима су касније додати и Дан уједињења (1. децембар), Нова година и Тјелово (Corpus Christi, за римокатолике). Списак је допуњаван и касније када је регулисано прослављање Бадњег дана, Св. Николе, Васкршњег понедељка, Ђурђевдана, Св. Кирила и Методија и Велике Госпојине, а за припаднике римокатоличке конфесије још и Свих светих, односно за муслимане додатних дана за Рамазански и Курбан бајрам, Мевлуд, муслиманску Нову годину (1. дан месеца мухарама), односно почетак и завршетак Пасхе, Рош хашану (јеврејска Нова година), Јом кипур и Шевуот за јеврејску заједницу. Датуми празновања верских благдана рачунали су се према официјелном црквеном, односно канонском календару за припаднике конфесија, с тим што је државна прослава датумски коинцидирала са календаром Српске православне цркве.

У складу са својим идеолошким опредељењем, југословенске комунистичке власти после 1945. врше радикалну реформу д. п. После релативно дискретних интервенција у погледу прослављања великих верских празника 1945--1947, заузет је екстремно непријатељски став према јавном слављењу свих конфесионалних благдана, а програм д. п. стриктно редукован према идеолошком и партијском контексту догађаја и садржаја. Тако су током постојања ФНРЈ и СФРЈ д. п. систематизовани као Савезни (за прославу на читавој државној територији, и то Нова година, Празник рада, Дан борца и Дан Републике, од којих је само Дан борца прослављан један дан, а сви остали два), Републички (названи Даном устанка у II светском рату, 7. јула за Србију, 13. јула за Црну Гору, 22. јула за Словенију, 27. јула за Хрватску и Босну и Херцеговину, и 11. октобра за Македонију, односно посебни празници за Словенију -- 27. април, као дан оснивања Освободилне фронте, за Македонију -- 2. август, као Илинден, 9. септембар за Истру и Словеначко приморје, 25. новембар за Босну и Херцеговину као дан оснивања ЗАВНОБиХ-а, и неочекивано -- 1. новембар као Дан мртвих за Словенију). Посебну категорију празника чинили су значајни датуми са веома шароликим контекстом и садржајем (углавном прослављани радно, осим за посебне институције): међународни (8. март -- Међународни дан жена, 8. мај -- Међународни дан Црвеног крста, 2. октобар -- Међународни дан мира, 24. октобар -- Дан Уједињених нација, 31. октобар -- Светски дан штедње, 10. новембар -- Светски омладински дан; 10. децембар -- Дан људских права), идеолошки (1. април -- Дан омладинских радних акција; 25. мај -- рођендан Јосипа Броза, преименован у Дан младости; 7. новембар -- Дан Октобарске револуције) и војни или полицијски (Дан армије, Дан ваздухопловства, дан Ратне морнарице итд.).

По распаду Југославије, новонастале државе са значајном српском популацијом формирале су нове моделе прославе д. п., делимично се враћајући неким традиционалним обрасцима, делом конструишући нову историјску, политичку и националну стварност засновану на апологији садашњег тренутка. Опште карактеристике су враћање правног статуса конфесионалним празницима и регулисање права на повлашћено празнично мировање за припаднике конфесионалних заједница, поништавање празничне идеолошке матрице ФНРЈ и СФРЈ, односно партијске државе која их је обликовала, и наглашено потискивање сећања на некадашњу државну заједницу, јединственост српског националног корпуса и настојање да се сећање на жртве прогона и геноцида (са изузетком холокауста као парадигме еминентно јеврејског страдања) у извесном смислу учини безличним или барем анонимним, како у погледу жртава, тако и у погледу перпетратора. Најупадљивије разлике односе се на концепцију нерадних и радних дана, што се најчешће своди на дискретно дистанцирање државе и њених органа од празничних манифестација у случају „радних прослава".

Према актуелним прописима у Републици Србији стабилни нерадни дани су Нова година (два дана, 1. и 2. јануар), Божић (један дан, 7. јануар), Дан државности (два дана, 15. и 16. фебруар, у сећање на почетак Првог српског устанка и доношење Сретењског устава), Празник рада (два дана, 1. и 2. мај) и Дан примирја у I светском рату (један дан, 11. новембар), а помични Васкрс (два дана плус викенд). Празници који се прослављају радно су Св. Сава (27. јануар), Дан успомене на жртве холокауста, геноцида и фашизма у II светском рату (22. април), Дан победе (9. мај), Видовдан (28. јуни) и Дан сећања на српске жртве у II светском рату (21. октобар). Конфесионални празници који су нерадни за припаднике разних вероисповести су: за православне хришћане дан породичне Крсне славе, за римокатолике, евангелисте и друге хришћане који примењују грегоријански или традиционални литургички календар своје помесне цркве Божић (25. децембра), Ускрс (Велики петак и Ускршњи понедељак, плус викенд), за муслимане први дан Рамазанског бајрама и први дан Курбанског бајрама, за јевреје први дан Јом кипура.

У Републици Српској (стабилни) нерадни дани су Нова година (1. и 2. јануар), Божић (6. и 7. јануар), Дан Републике (9. јануар), Нова година по јулијанском календару (14. јануар), Дан рада (1. и 2. мај), Дан победе (9. мај), Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ (21. новембар). Конфесионални празници који су нерадни за припаднике исповести су: за православне хришћане дан породичне Крсне славе (најчешће стабилни празник), за римокатолике, евангелисте и друге хришћане који примењују грегоријански или традиционални литургички календар своје помесне цркве Божић (24. и 25. децембра), Ускрс (Велики петак и Ускршњи понедељак са викендом, покретни празник), за муслимане први и други дан Рамазанског бајрама и први и други дан Курбанског бајрама (све покретни празници). Нема празника који се прослављају радно. У Федерацији БиХ (стабилни) нерадни дани су Нова година (1. и 2. јануар), Дан независности (1. март), Дан рада (1. и 2. мај), Дан победе (9. мај), Дан државности БиХ (25. новембар). Конфесионални празници који су нерадни за припаднике исповести су: за православне хришћане Бадњи дан и Божић (6. и 7. јануар), Велики петак и Васкрсни понедељак (са викендом, покретни празник), дан породичне Крсне славе (најчешће стабилни празник), за римокатолике, евангелисте и друге хришћане који примењују грегоријански или традиционални литургички календар своје помесне цркве Божић (24. и 25. децембар), Ускрс (Велики петак и Ускршњи понедељак са викендом, покретни празник), за муслимане први и други дан Рамазанског бајрама и први и други дан Курбанског бајрама (покретни празници). Једини празник који се прославља радно је Дан победе (9. мај).

У Црној Гори стабилни празници су Нова година (1. и 2. јануар), Божић (6. и 7. јануар), Празник рада (1. и 2. мај), Дан независности (21. и 22. мај), Дан државности (13. и 14. јул). Празници за припаднике других конфесија су: за православне хришћане Велики петак и Васкрсни понедељак (са данима викенда, покретни празник), за римокатолике, евангелисте и оне који примењују грегоријански или традиционални литургички календар Велики петак и Ускршњи понедељак (са данима викенда, покретни празник), Бадњи дан и Божић (24. и 25. децембар), за римокатолике Сви свети (1. новембар), за муслимане први и други дан Рамазанског и Курбан бајрама (тродневни покретни празници), за Јевреје први и други дан Пасхе и први и други дан Јом кипура (покретни празници). Нема празника који се прослављају радно.

ИЗВОРИ: www.minrzs.gov.rs; СГРС, 43/01, 101/07, 92/11.

ЛИТЕРАТУРА: Време, 9. XI 2000; Р. Ђокић, „Ка празничној култури", Култура, 1986, 73--75; Ј. Ђорђевић, Политичке светковине и ритуали, Бг 1997; М. Ивановић Баришић, „Празнична сећања у Србији од средине 20. века до данас", Гласник Етнографског института САНУ, 2014, 62, 1.

Д. Ацовић