ДРЖАВНИ КАПИТАЛ

ДРЖАВНИ КАПИТАЛ, материјална или новчана средства у државној својини која се увећавају улагањем у производњу, промет или финансијску сферу. Као вредност која се (само)оплођава, било у производном или разменском процесу, капитал јесте вредност која власнику доноси вишак вредности (добит или профит). До II светског рата д. к. се углавном ограничавао на гране производње које су представљале државни монопол, као што су производња соли и дувана, испуњавајући примарну сврху прикупљања средстава за покриће државних расхода, или на објекте од посебног интереса за развој привреде, попут железничких пруга и путева, за улагања у којa није било довољно приватног интереса, због висине потребног капитала и спорог враћања средстава. Развој д. к. био је посебно интензиван у периоду после II светског рата, што је повезано с јачањем државног интервенционизма, односно с применом кејнзовских идеја у економској политици капиталистичких земаља, као и јачањем социјалистичких земаља, у којима је, у већој или мањој мери, државна својина имала монополски положај у власничкој структури. За разлику од приватног капитала, улагање државног или јавног капитала у производњу није увек мотивисано остваривањем профита него може пратити и друге циљеве (смањење незапослености, ублажавање цикличних привредних кретања, развојни, стратешки и други интереси). И државни (јавни) капитал који се пласира у облику међународних кредита такође може имати другачије циљеве, различите од профита (тј. камате), као што су економско повезивање, односно интеграциони процеси с пријатељским земљама, остваривање геополитичких и других интереса. Овај облик д. к. доживео је велику експанзију након II светског рата, што је између осталог повезано и с изградњом бретонвудског међународног монетарног система и оснивањем међународних монетарних организација, као што су Светска банка и Међународни монетарни фонд.

У периоду административног управљања привредом (1947--1951) у Југославији термином д. к. уобичајено се означавао део друштвених средстава репродукције којим су управљали органи друштвено-политичких заједница (ДПЗ). Мерама предузиманим крајем рата као и у првим годинама по ослобођењу створен је систем с доминантним учешћем државне својине, односно д. к., у оквиру којег су се сви приходи из привреде сливали у буџет. Након тога створен је систем у којем је д. к. био највећим делом концентрисан у тзв. друштвеним инвестиционим фондовима, организованим на регионалном тј. територијалном принципу, почев од Општег инвестиционог фонда (ОИФ) којим су управљали органи федерације до републичких, покрајинских, среских (до укидања срезова, 1967) и општинских, али такође и у осталим фондовима или на посебним рачунима ДПЗ. Значај д. к. у овом периоду види се из чињенице да су 1952. у финансирању инвестиција у основне фондове радне организације учествовале са 22% а ДПЗ са 78% (искључиво федерација); 1964, уочи реформе, само 32% инвестиција потицало је из фондова предузећа, а 68% из фондова ДПЗ (36,4%) и банака (31,4%). Друштвени инвестициони фондови постепено су ликвидирани почев од средине 1960-их, чиме је расформиран тзв. д. к.

Д. к. се поново јавља у Југославији/Србији у периоду тржишне трансформације и то у делу привреде од посебног друштвеног интереса (инфраструктурне делатности), у виду јавне својине, организован у облику јавних предузећа, на свим нивоима ДПЗ. Јавни капитал је у том смислу кровни израз за физички капитал који се сматра инфраструктуром. Обухвата имовину у власништву државе (→ Државна својина) која се користи за производњу у приватној режији, као што су путеви, железнице, аеродроми, постројења за пречишћавање воде, телекомуникације, електричне мреже, енергетске службе, општинске зграде, јавне болнице и школе, полиција, ватрогасне службе, судови итд. Међутим, израз „јавни капитал" недовољно је јасан, јер многа од тих средстава могу бити и у јавном и у приватном власништву.

Јавна предузећа срећу се у свету у разним правним облицима, а најчешћа су јавна корпорација и државна компанија. Јавна корпорација, као институција јавног права, карактеристична је пре свега за англосаксонске земље, али и Француску, Аустрију и др. Претечом јавних корпорација сматра се низ предузећа за изградњу железница у Аустралији, из средине XIX в., а прави њихов развој везује се за САД после кризе 1929. Оснивају се у областима за које је држава посебно заинтересована и обављају двојаку делатност: привредну делатност и одређену јавну службу (обично с овлашћењима државних органа). Пошто се не могу оснивати у облику акционарског друштва, онемогућено им је прибављање капитала путем емитовања акција. Државна компанија је институција приватног права, она у привредном систему има положај сличан другим привредним организацијама. Држава остварује контролу над њиховим пословањем по основу поседовања акција, потпуног или делимичног.

Својинском трансформацијом, отпочетом 1989. Законом о промету и располагању д. к., друштвеној својини је, без упоришта у тадашњем Уставу, одузет карактер несвојине и омогућено је њено претварање у друге облике својине (приватна, односно акционарска и државна). Тако се од тада д. к. појављује не само у државним него и у предузећима са тзв. мешовитом својином. Према актуелном Закону о приватизацији, приватизација јавног капитала није обавезна, као што је то прописано за д. к., него се спроводи на основу одлуке Владе, односно надлежног органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе. У књиговодству, под појмом капитала подразумевају се извори средстава којима предузеће послује, који се у систему двојног књиговодства билансно приказују у пасиви биланса (стања) и могу бити сопствени и туђи (позајмљени). У овом, књиговодственом смислу, д. к. је део сопственог капитала, као учешће државе у оснивачком, односно основном капиталу предузећа, који може бити потпун (предузећа у државној, односно јавној својини) или делимичан, када поред д. к. постоје и други извори (акцијски, друштвени, задружни и др.).

ИЗВОРИ: Закон о приватизацији, СГ РС, 83/2014, 46/2015; Закон о рачуноводству, СГ РС, 73/2019; Правилник о Контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за привредна друштва, задруге и предузетнике, СГ РС, 89/2020.

Литература: Н. Пашић, Јавне корпорације у Великој Британији, Бг 1957; М. Влашкалић, В. Зековић, Економика Југославије, Бг 1978; Економска и пословна енциклопедија, 1, Бг 1994; Б. Бујишић, „Легитимитет и легалитет југословенске приватизације", у: Економија и право, Бг 1998.

Р. Буквић