ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА

ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА, државно предузеће основано 1831. у Београду. Нова зграда, коју је добило 1940, представља један од најрепрезентативнијих примера српске модерне и индустријске архитектуре, а изведена је према пројекту архитекте Драгише Брашована (конкурс је расписан 1933, а изградња је обављена 1936--1940). Од 1992. има статус споменикa културе.

Србија је Хатишерифом 1830. добила привилегију да може установити штампарију и кнез Милош Обреновић је 1831. у Београду основао Књажеску печатњу. У Крагујевцу је била 1833--1835, потом је враћена у Београд, у Ичкову кућу. За потребе Д. ш. 1847. откупљена је Штајнлехнерова кућа у Поп Лукиној улици 14, која је временом проширена и данас позната као cтара зграда Д. ш. Због предвиђеног пресецања улице ка Земунском мосту краља Александра и рушења зграде Д. ш., Министарство просвете је 1933. организовало јавни општејугословенски конкурс за идејно решење нове зграде Д. ш. Краљевине Југославије. Изабрано је имање Задужбине Влајка Каленића, преко пута пијаце Каленића гумно, оивичено Његошевом и Улицом престолонаследника Петра (данас Максима Горког). Прву награду освојио је Драгишa Брашован из Београда. Због експропријације дела парцеле 1933. локација је промењена. Откупљен је плац браће Гођевац у индустријској зони Савске падине, на углу Булевара војводе Мишића 17 и Гођевчеве улице (данас Јована Ристића), па је Брашован извођачки пројекат прилагодио новој локацији. Грађевински радови су у јуну 1936. уступљени предузећу Јошаница а. д. из Београда. Освећење темеља уприличено је 27. XI 1937, а радови су завршени 1940. Oснова Д. ш. је у облику ћириличног слова П, са главним трактом оријентисаним ка Булевару војводе Мишића и два бочна крила под правим углом. Индустријска зграда висока девет спратова изведена је по принципима функционализма: форма следи унутрашњу функцију, тј. распоред процеса производње огледа се у тектоници објекта. Приметан је утицај зграде Баухаус у Десауу (1925--1926) Валтера Гропијуса и чешког функционализма, нарочито Прашког сајма (1924--1928) Олџиха Тила и Јозефа Фухса. Брашован је обликовао асиметричну композицију, истичући засебне елементе као хексаедре различитих величина. Затим је те волумене спајао наглашавајући хоризонталне и вертикалне равни различитим третирањем стаклених површина. Централни део са хоризонталним тракама прозора пропуштао је светлост у срце производне линије са штампарским машинама. Илузија прозрачне стаклене опне последица је једнаког третмана хоризонталних и вертикалних подела фасадног платна. Хоризонталне тензије је суперпонирао кулом, са акцентом на застакљеном полуцилиндричном степеништу. Грађевинске технике биле су иновативне: зграда је почивала на масивној армирано-бетонској плочи и имала армирано-бетонски скелетни систем конструкције. Ради уштеде, бетонски зидови замењени су зидом од опеке, а метални прозори дрвенима. Иако је зграда претрпела оштећења током II светског рата, Д. ш. је прорадила 1944, да би 1946. добила име Југоштампа. Године 1955. Југославија, Омладина, Рад и Југоштампа спојени су у Београдски графички завод (БГЗ), од 1970. Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ). БИГЗ је био највеће штампарско предузеће у Југославији. Током 90-их, попут многих државних гиганата, препуштен је немару. Негирајући историјски и културни значај институције Д. ш., зграда је 2007. приватизована, па се данас простор издаје у закуп.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Пијуковић, „Сто двадесет и пет година од оснивања Државне штампарије у Београду", ГМГБ, 1957, 4; А. Илијевски, „Државна штампарија архитекте Драгише Брашована: значај архивских и хемеротечких извора за афирмацију и очување индустријског наслеђа", у: Индустријско наслеђе: проблеми и могућности интегративне заштите, презентације и ревитализације, Бг 2012; „Form and Function: Architectural Design Competition for the State Printing House of the Kingdom of Yugoslavia", ЗМСЛУ, 2014, 42.

А. Илијевски