ДРЖАВЉАНСТВО

ДРЖАВЉАНСТВО, припадност физичког лица (појединца) једноj држави, из којег произлазе обострана права и обавезе. Пошто је тај однос уређен правом, д. се одређује као трајна правна веза јавноправног карактера између физичког лица и суверене државе. У објашњењима дата уз српски Грађански законик од 1844. налази се следећа одредба д. („грађанства"): „Грађанство је политичко правна воља, која постоји између државе и њених држављана, по којој су ови потчињени државној власти." За физичка лица која имају својство држављанина основни значај таквог положаја у томе је што им држава чији су држављани у потпуности обезбеђује вршење људских и грађанских права у њој и што им, кад су ван ње, у иностранству, пружа посебну правну заштиту. По правилу, држава не може изручити свог држављанина. Право је државе да својом сувереном вољом пропише која лица и под којим условима стичу њено д., као и услове под којима оно може престати. О свему томе једнострано одлучује надлежни државни орган. Лица која немају домаће д. без обзира на то да ли имају страно или немају никакво (апатриди) су странци. За њих важе одређена ограничења у погледу доступности појединим правима, пре свега политичким, која уживају домаћи држављани, као што им се не могу наметати ни све обавезе којима подлежу домаћи држављани. Правне норме о стицању и престанку д. налазе се у уставу (оне најначелније) и у законима (којима се подробно уређују услови стицања и престанка д.).

У Кнежевини и Краљевини Србији сви њени устави, почев од Сретењског устава, садржавали су одредбе о српском д. У њима се као начин стицања српског д. („србско државно грађанство") прихвата рођење од родитеља српских држављана и прирођење, давање српског д. странцу, или се одређивање услова за стицање и престанак српског д. („како се добива и губи српско грађанство") препушта закону. Рођењем и пореклом д. се стиче аутоматски, самом чињеницом рођења или порекла, док се прирођењем оно стиче сагласном вољом физичког лица које подноси захтев за пријем у д. и надлежног државног органа о прихватању тог захтева. Надлежни државни орган одлуку о захтеву доноси на основу слободне оцене (применом дискреционе власти). Законска правна правила о српском д. први пут су била утврђена у Грађанском законику од 1844. У његовом члану 44 стајало је: „Српско житељство, тј. грађанство припада по самом рођењу или се добија прирођењем. Код рођених Срба прелази право грађанства с родитеља на децу по самој природи, прирођење пак добија се онда, кад би иностранац који пуних седам година било у служби државној, било у вођењу заната или земљорадњи, или каквом другом полазном занимању овде проживео и за све то време би поштено и сходно законима земаљским живео, не учинивши никаква злочинства." Постојала је и могућност да странац добије „право грађанства" и „без опредељенога времена пребивљања", посебним одобрењем кнеза (краља), уз сагласност Савета. Услов за добијање „српског грађанства" био је отпуст из страног д. О стицању д. прирођењем одлучивало је, осим у посебном, наведеном случају, Министарство унутрашњих дела. Појединости стицања „српског грађанства" прирођењем утврђивала је Уредба о српском прирођењу и отпуштању Срба из њиховог отачаства од 1844. Евиденција о српским држављанима водила се у „списку житеља српских". Грађански законик од 1844. још предвиђа да странкиња удата за „српског житеља" добија самом удајом „сва права српскога грађанства, само уколико држава из које је странкиња иста права даје Српкињи удатој за њиховог поданика" (начело реципроцитета). Исто тако, Српкиња удата за страног поданика губи српско д. ако страна држава своју држављанку удату за Србина лишава свог д. Ова правила не важе за жену „из друге области Турске" удату у Србији, јер се она „сматра за овдашњу", а Српкиња удата у другој области Турске се „у смотрењу права грађанства за своју држи" (члан 48).

У социјалистичкој Југославији, у којој је Србија била једна од шест федералних јединица (република) постојало је сложено д. (републичко и савезно), иако је према спољном свету то било једно д. Оно је, иначе, имало правне последице јединственог д. Наиме, сваки држављанин републике био је истовремено и држављанин Југославије, а држављанин једне републике имао је на територији друге републике иста права и дужности као и њени држављани (чл. 249 Устава СФРЈ од 1974). Републичко д. се појављивало „више као један од симбола државности републике, него правна институција са практичним правним последицама" (Н. Стјепановић).

У Републици Србији на основу важећег Закона о држављанству Републике Србије (СГ, 135/04, 09/07), д. се стиче пореклом, рођењем на територији Републике Србије, пријемом и по међународним уговорима, при чему је основни начин стицања д. порекло, док је место рођења допунско мерило (углавном, да би се спречио настанак апатрида). Пријем је начин стицања д. пунолетних лица, док се по међународним уговорима д. стиче на основу ратификованог међународног уговора и под условом узајамности. При том су начини стицања д. утврђени тако да се избегне појављивање лица без д. (апатриди) или са више д. (полипатриди). Иако је д., у начелу, трајни однос, могуће је да, под условима предвиђеним законом, оно престане да постоји. Државе су, као и код прописивања услова за стицање д., суверене и код прописивања услова за престанак д. У Републици Србији начини престанка д. су отпуст, одрицање и по међународним уговорима. Одузимање д., као начин његовог престанка, сматра се повредом људских права, па се стога не предвиђа у законима европских држава (у СФРЈ оно је постојало, али само према југословенском држављанину који има страно д. и стално живи у иностранству, уз додатне законске услове). Отпуст и одрицање су начини престанка д. на основу изражене воље подносиоца захтева у том смислу, док је престанак д. по међународним уговорима начелна могућност у случајевима када је уговор закључен с неком страном државом и ратификован. До отпуста долази само на захтев појединца, а никада по службеној дужности, док изјаву о одрицању од д. може поднети пунолетни држављанин Србије који је рођен у иностранству и има страно д. до навршене 25. године. После тога, с обзиром на то да им се то право гаси, такви појединци могу поднети захтев за отпуст из д. Србије. Све послове у вези са д. обавља Министарство унутрашњих послова. У суштини, то су послови стицања српског д. пријемом и послови о престанку српског д. отпустом. За лица чији би пријем био од интереса за Републику Србију одлучује Влада Републике Србије. О захтеву за стицање српског д. пријемом и о престанку српског д. Министарство унутрашњих послова одлучује на основу слободне оцене. То значи да оно може одбити захтев за стицање д. пријемом или захтев за престанак д. и када су испуњени услови прописани законом ако то налажу разлози целисходности, које није дужно да наведе у образложењу решења. Правило је да се д. уписује у матичну књигу рођених. Д. се доказује изводом из матичне књиге рођених, као и посебним уверењем које издају органи за вођење матичних књига -- уверењем о д. које се издаје на лични захтев. Српски држављани доказују српско д. у иностранству важећом путном исправом.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Алимпић, Полицијски речник, 1, Бг 1924; Б. Т. Благојевић, Држављанство, Бг 1946; Н. Стјепановић, Управно право у СФРЈ -- општи део, Бг 1978; Р. Марковић, „Предговор уз нови Закон о југословенском држављанству", Закон о југословенском држављанству и Закон о путним исправама југословенских држављана, Бг 1996; С. Милетић, Закон о држављанству Републике Србије са коментаром и прилозима, Бг 2005; Д. Милков, Управно право, 2, Н. Сад 2010.

Р. Марковић