ДРВЕНГРАД

ДРВЕНГРАД, урбанистичко-архитектонска и културно-уметничка целина коју је створио редитељ и књижевник Емир Кустурица, на брду Мећавник, на Мокрој Гори. То је насеобина динарског типа, начињена од дрвених кућа са Таре, преуређених у складу са савременим потребама, а по захтевима туристичког насеља са четири звездице. Ту се налази и црква-брвнара, посвећена Св. Сави. Емир Кустурица, који и данас овде живи, добио је 2005. Европску награду за архитектуру „Филип Ротије". Улице носе имена по познатим режисерима, писцима, спортистима и једном револуционару -- Ернесту Че Гевари. Први систем за вештачко оснежавање у Србији имао је Мећавник, на свом скијалишту „Ивер", које се налази на истоименом, другом по висини врху Таре. Мећавник има и свој хелиодром. Д. се прехрамбеним артиклима снабдева из сопствених извора: у шталама се гаји аутохтоно „гатачко говече" потребно за производњу млека и млечних производа, а воће и поврће се узгаја на њивама и у пластеницима који припадају овом насељу. Мећавником и Скијалиштем управља „Лотика" д.о.о. из Мокре Горе, привредно друштво чији је оснивач и власник Емир Кустурица. У Д., у планинском дому „Младост", на скијалишту „Ивер", постоје смештајни капацитети, ресторани са терасама, три биоскопске или конгресне сале, дечја играоница или обданиште, као и отворени амфитеатар „Гаврило Принцип". У дрвеним, древним кућама Мећавника гостима је на располагању водоводно-канализациона мрежа, као и целокупна електронско-комуникациона техника. У оквиру овог културно-угоститељског простора одржавају се и фестивали, од филмског „Кустендорфа" до фестивала класичне руске музике „Бољшој". Д. је добар пример успешног споја уметничке имагинације и пословног плана усмереног ка ревитализацији сеоских, планинских и пограничних подручја Србије. Изградњом луксузног етно-хотелског комплекса, а потом и осталих садржаја (Шарганска осмица, скијашки центар, парк природе, нешто удаљенији, али комплементаран Каменград, тј. Андрићград и сл.), уз многобројне, неке чак и светски значајне манифестације, постигнуто је не сезонско, него целогодишње функционисање и самоодрживост. Ангажовањем локалног становништва ради производње и понуде аутохтоне, здраве хране, сувенира народне радиности и услужних послова, те довођењем стручнијих кадрова са стране, отворена су нова радна места, заустављено је одсељавање и читава околина је оживела.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Н. Стефановић, „Етно-град Дрвенград", Политика, додатак Моја кућа, 12. X 2012.

Вл. Димитријевић