ДРУЖИНА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКО

ДРУЖИНА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКО, тајна патриотска и револуционарна организација, основана на Цетињу 13. IX 1871. Збило се то након распуштања Уједињене омладине српске, на иницијативу Светозара Милетића и без знања власти Кнежевине Србије. Чинили су је Срби „из свију крајева, одушевљени за ослобођење и уједињење". Статут је израђен у кући војводе Маша Врбице, а у састављању су учествовали: Коста Угринић, Миша Димитријевић, Милан Кујунџић Абердар, Лазар Лаза Костић, Васа Пелагић и Ђорђе Ђока Влајковић. Према Статуту, њен задатак био је да употреби „сва могућа сретства, те да се што скорије сви српски крајеви ослободе од туђег господства и уједине у једну државу". Како би се ово остварило, требало је ширити „политичку свест у народу говором и штампом", због чега је планирано да се рад одвија преко месних, покрајинских и једног главног одбора. Сваки члан морао је да изврши све задатке који су пред њега постављани ради испуњења основног циља. Чланови су, између осталих, били: Ђорђе Војновић, Луко Зоре, Јефто Гојковић, Симо Поповић, Сава Грујић и Љубомир Каљевић. Дружина је постојала као илегална организација, у раду су коришћене шифре, а одликовале су је конспиративност и завереничка структура. Повезивала је националне и ослободилачке снаге на готово читавом српском етничком простору -- Црна Гора, Србија, подручје данашње Војводине, Босна, Херцеговина и Далмација. Осим тога, била је у контакту са бугарским емигрантским револуционарним комитетом, који је деловао у Букурешту, као и са румунским родољубима. За одржавање везе између Цетиња, Београда, Новог Сада и Букурешта био је задужен сердар Перо Матановић, који је у више наврата путовао у Русију и одржавао везу са тамошњим словенским комитетима. Дружина је представљала једну од најборбенијих омладинских организација на јужнословенском простору, намеравајући да свој главни циљ оствари тако што би, подизањем устанка у Босни и Херцеговини и Старој Србији, подстакла Србију и Црну Гору да зарате са Османским царством. Извршила је значајан утицај на избијање устанка у Херцеговини 1875, који је био повод Великој источној кризи. Комплетну архиву је на почетку I светског рата спалила Ана, удовица Мише Димитријевића, у страху од мађарских репресалија.

ЛИТЕРАТУРА: К. Милутиновић, „Васа Пелагић на Цетињу", ИЗ, 1951, 10--12; „Црна Гора и Приморје у Омладинском покрету", ИЗ, 1953, 1; Историја српског народа, V/1, Бг 1981.

М. Гулић