ДРУШТВО НАРОДА

ДРУШТВО НАРОДА (Лига народа; La Société des Nations; The League of Nations), међународна организација формирана после I светског рата ради одбране мира у свету. Идеја о Д. н. проистекла је из либералних англосаксонских кругова пре 1914, али је њена реализација представљала компромис великих сила на Конференцији мира у Паризу 1919. Између осталог, уведена је хијерархијска надређеност Савета, у којем су водећу реч имале велике силе, над Скупштином, у чијем су раду учествовале све чланице. Савет је добио прерогативе доношења коначне одлуке у свим значајним питањима. За генералног секретара изабран је Ерик Драмонд, а нису изабрани Томаш Масарик или Елефтерио Венизело, као истакнути политичари малих народа. Женева је одређена за седиште због значаја рада Међународног црвеног крста у I светском рату, неутралности и географског положаја Швајцарске. Д. н. је омогућавало редовне контакте дипломата и министара спољних послова, што је олакшавало комуникацију усложњену формирањем већег броја држава насталих после 1918. Прелаз са тајне на јавну дипломатију имао је циљ да дипломате, попут политичара пред гласачима, постану одговорне међународном јавном мњењу. Чиновници Генералног секретаријата су примали принадлежности из буџета Д. н., како не би били службеници својих влада него међународне организације. Основана су и посебна тела, задужена за просвету, здравство, становање, пореске системе, миграције, исхрану, културне и научне активности, сузбијање међународног криминала, економска и финансијска пословања. У Д. н. водећу реч су водиле велике силе, али нису све биле и његове чланице. Велика Британија и Француска су то биле од оснивања, Јапан и Италија од формирања до 1933, односно 1937, Немачка 1926--1933, СССР 1933--1939, а САД никада нису биле члан. Први колективни корак европских сила ка издвајању мирног решавања међусобних односа изван оквира Д. н. било је потписивање Локарно пакта 1925, одбацивањем обавезе из Протокола о мирном решавању међународних спорова (Женевски протокол). Д. н. је имало неколико кључних задатака: организовање међународног система који би гарантовао очување мира; увођење мера за ограничавање и окончавање рата; гарантовање примене и поштовања међународног права; успостављање финансијско-економске помоћи за стабилизацију држава; вођење борбе против међународног криминала и тероризма. Међутим, оно није успело да постигне видније резултате готово ни на једном од ових поља услед сукобљених интереса великих сила. Највећи неуспеси били су јапанска инвазија у Манџурији, прекид рада годинама припремане Међународне конференције за разоружавање, једнострано немачко одбацивање војних клаузула Версајског мировног уговора, италијанска инвазија на Етиопију и неуспех наметнутих јој међународних санкција.

Краљевина СХС је суделовала у формирању и раду Д. н., али се није одмах активно ангажовала. Разлози су били различити. Државну политику су углавном водиле старије генерације политичара, који се нису лако прилагођавали новим формама дипломатске активности. Преузете међународне обавезе нису у први мах схваћене у пуном обиму, а југословенска стручна и шира јавност у почетку није била нарочито заинтересована за Д. н. Миленко Веснић, посланик у Паризу и један од југословенских делегата на Конференцији мира, као члан Комитета за Лигу народа, сматрао је да су два схватања права (римско-византијске и англо-саксонске школе) чинила суштину размимоилажења у предлозима Пакта Д. н. Мирослав Спалајковић, делегат на прва два заседања Скупштине, предлагао је да се измени чл. 4 Пакта који се односио на чланство и начин рада Савета, тежећи да се успостави равнотежа између великих сила и осталих чланица давањем малим и средњим државама прецизне гаранције о њиховим правима и сарадњи.

Током првих година рада Д. н. југословенске делегације су формиране непосредно пре почетка заседања Скупштине. Момчило Нинчић је увео праксу да министар иностраних дела буде шеф делегације на скупштинским заседањима, што је поштовано до формирања владе Милана Стојадиновића 1935. Пре првог Нинчићевог мандата, 1919. формирано је Одељење за извршење међународних уговора при влади, задужено за међународне обавезе и права. Он је у оквиру Министарства иностраних дела оформио Друго политичко одељење, 1922--1925, задужено за делатност Д. н. и права националних мањина. Због видног ангажмана у Женеви је 1926. награђен избором за председника VII заседања Скупштине Д. н. Ипак, није одмах отворено стално дипломатско представништво Краљевине СХС у Женеви, које би било у директном контакту са Генералним секретаријатом Д. н. Први покушаји, током 1921--1923, нису дали резултате, те је први стални делегат Јован Дучић постављен 1924. Већ наредне године стална делегација је затворена, да би поново била отворена 1927. Услед различитих, превасходно финансијских разлога, за њен рад 30-их година били су надлежни посланик у Берну, односно у Паризу. Неспособност Д. н. да одговори изазовима међународне политике утицала је потом на М. Стојадиновића да избегава учешће у његовом раду (1935−1939), те је у то време за све важније послове био задужен посланик у Паризу, који је повремено одлазио у Женеву. На II заседању Скупштине Д. н., одржаном 1921, Краљевина СХС се изборила да председник Касационог суда Михаило Јовановић буде изабран за судију Сталног суда међународне правде у Хагу. Лујо Војновић је био југословенски делегат у Међународном институту за интелектуалну сарадњу Д. н. Иницијативом професора Милете Новаковића 1925. образовано је и Југословенско универзитетско удружење за Д. н., које је учествовало у раду Међународног универзитетског савеза удружења за Д. н. од септембра исте године. Представници југословенских мањина из Италије и Аустрије били су стални учесници Међународних конгреса о мањинама.

Д. н. је за југословенску државу превасходно било јавни међународни форум и један од инструмената за борбу против ревизионизма. Значајнија питања била су права мањина, разоружавање, трговина опијумом, финансијска помоћ државама чланицама, помоћ руским избеглицама и др. Југославија је најчешће наступала заједно са друге две чланице Мале антанте, Чехословачком и Румунијом, а све три су узајамно помагале и тражиле подршку Француске за остварење појединих циљева. Поред удружених наступа, југословенске дипломате су у појединим питањима наступале и самостално. Краљевина СХС је на I заседању Скупштине Д. н., одржаном 1920, подржала учлањење Аустрије, али је безуспешно покушала да спречи кандидатуру Бугарске и Албаније. На II заседању овог тела, 1921, југословенска делегација је оспоравала његову компентентност да решава југословенско-албански спор по тужби владе у Тирани, али је Краљевина СХС ипак била осуђена због вођења агресивне политике против једне од држава чланица. У сарадњи са Генералним секретаријатом, међутим, успела је да 1924. избегне нову тужбу Албаније. Штавише, југословенска и италијанска дипломатија су у то време заједно наступиле пред међународном, посебно британском јавношћу, како би доказале да неће искористити одредбе Римског пакта да би радиле у Албанији мимо Д. н. Исте године, на V заседању Скупштине Д. н., југословенска и албанска делегација су претресале спор око манастира Св. Наум, док је италијански вођа Бенито Мусолини желео да тражи од Д. н. да Италија, после повратка Ахмед бега Зогуа, добије мандат над Албанијом.

Краљевина СХС је од 1925. тежила већем ангажману Д. н. и великих сила у спречавању италијанског продора у Албанију. Ова тендеција је била уочљива након потписивања тзв. Првог тиранског пакта 1926. Савет Д. н. је 1927. помогао да се реши прекид југословенско-албанских дипломатских односа изазван тзв. Ђурашковићевом афером. Са заоштравањем југословенско-италијанских односа појачана је активност Краљевине СХС у оквиру Д. н. ради добијања шире подршке међународне заједнице против агресивне политике Италије и придобијања симпатија Велике Британије, једног од два кључна актера у женевској институцији. Притом је постојала разлика у ставовима М. Нинчића и Николе (Нинка) Перића с једне, а Војислава Маринковића с друге стране. Прва двојица министара су желели директан ангажман Д. н. у југословенско-италијанским и југословенско-албанским споровима, док је В. Маринковић избегавао ову опцију, користећи одлазак у Женеву превасходно за приватне разговоре са британским, француским и италијанским државницима о овим питањима.

Однос Краљевине СХС према захтевима аустријске, мађарске и бугарске владе за финансијску помоћ зависио је од претње коју је осећала из Беча, Будимпеште и Софије, али и Рима и Берлина. Југословенске владе су стога биле више наклоњене аустријским него бугарским и мађарским молбама. У питањима која су се односила на Аустрију и Мађарску југословенска држава је наступала заједно са осталим чланицама Мале антанте, а у питањима везаним за Бугарску сарађивала је са Румунијом и Грчком. Представници Мале антанте су споразумно или групно наступали у разним телима Д. н. И поред већег ангажмана М. Нинчића у Женеви, он је ипак заостајао за чехословачким и румунским министрима. Тек је В. Маринковић успео да се донекле изједначи са Едвардом Бенешом и Николаем Титулескуом. Да би ојачале позиције у женевској институцији, три државе су уз француску подршку успеле да се изборе да приликом реорганизације Савета Д. н. (1926) Малој антанти буде гарантован избор једног од њених министара иностраних послова за једног од седам бираних чланова овог тела. Југославија, Чехословачка и Румунија су имале два значајна питања у којима су готово увек заједно наступале. Прво се тицало односа према Мађарској. На III заседању Скупштине Д. н. (1922) безуспешно су покушале да спрече мађарско учлањење. Биле су врло активне у питањима нарушавања одредби Тријанонског мировног уговора и поновног наоружавања мађарске војске, посебно приликом расправе о зајму Д. н. Мађарској 1923. и Сент-готхардске афере 1927--1928. Успеле су да анулирају резултате кампање која се водила у вези са оптантским питањем 1927. и заједнички наступиле према Италији, Аустрији и Мађарској током Хитренбершке афере 1933, те су Велика Британији и Француска регулисале проблем да би избегле претњу Мале антанте да читаво питање изнесе пред Д. н. Друго важно питање била је колективна безбедност и њена организација на регионалном нивоу. Мала антанта је од 1929. почела да истиче уједначеност својих нових уговора са Пактом и препорукама Скупштине Д. н., успевши да се избори да Скупштина усвоји текст којим се подржавају сви уговори појединих чланица Д. н. за јачање мира и детаљнијег дефинисања обавеза за његово очување на основама Пакта Д. н.

Осим редовних састанака министара Мале антанте, од 1930. предвиђен је и факултативни у Женеви. Она је одабрана као место где је 1933. потписан Пакт о реорганизацији Мале антанте, како би се подвукао исти дух са Пактом Д. н. Исте године, сарађивала је са Француском против Мусолинијевог плана о Четворном пакту европских сила, који је између осталог предвиђао ревизију мировних уговора по члану 19. Пакта Д. н. и реорганизацију Савета Д. н. који су чиниле само велике силе. Такође, Мала антанта је од Француза преузела субвенционисање женевског листа Journal des Nations у циљу ширења своје пропаганде у круговима блиским Д. н. Поред питања која су била директно везана за суштину постојања Мале антанте, Југославија, Чехословачка и Румунија су према потреби наступале заједно са другим чланицама Д. н. када су покретана питања од интереса за више земаља. Успелe су да 1923. промене процедуру разматрања петиција које су подносиле мањине увођењем принципа њихове „примљивости", а 1929--1930. да спрече проширивање мањинских права. Отворено су подржавале противнике Курцијус-Шоберовог плана о немачко-аустријској царинској унији 1931, када се посебно истакао В. Маринковић. Блиско су сарађивале са Француском и Пољском у припреми и раду Конференције за разоружање (1925--1933). Након формирања Балканског пакта (1934) југословенски и румунски државници су примењивали исту праксу и у оквиру новог савеза, користећи позитивна искустава Мале антанте. Једна од поседњих значајних колективних акција у којима су учестовале Југославија, Чехословачка и Румунија, заједно са Турском и Грчком, биле су санкције уведене Италији (1935--1936), упркос противљењу Француске, али уз политичку, економску и војну подршку Велике Британије.

Југославија је као највећу неправду доживела рад Д. н. после атентата на краља Александра. Под притиском француског министра иностраних послова Пјера Лавала, југословенска влада није покренула питање одговорности Италије, него је новембра 1934. тужбу Д. н. поднела само против Мађарске због помагања терористима у организацији и извршењу атентата. Министар спољних послова Богољуб Јевтић имао је чехословачку и румунску подршку, али је резолуција Савета Д. н. од 10. децембра само у општим терминима осуђивала међународни тероризам, захтевајући од мађарске владе да примени санкције против органа власти чија би се кривица утврдила. Осуда је била толико блага да је и мађарски делегат гласао за резолуцију. Ова пресуда је довела до пада југословенске владе формиране након убиства краља Александра. Краљевина Југославија је била незадовољна истрагом и санкцијама које је спровела мађарска влада, али је због заоштравања међународне ситуације током 1935. поново извршен притисак Француске и Британије да се читаво питање скине са дневног реда.

Немоћ Д. н. и великих западноевропских демократских сила, првенствено Велике Британије и Француске, да зауставе агресивну немачко-италијанску политику, систематско кршење Версајског мировног уговора и угрожавање права малих држава у другој половини 30-их година давали су формално покриће заговорницима промена у спољнополитичкој оријентацији Краљевине Југославије. Уместо на старе савезнике, Малу антанту и Д. н., она се све више повезивала с Немачком и Италијом. Истовремено, овај је процес текао упоредо с порастом европске и светске кризе, те урушавања версајског поретка. У том контексту, и Д. н. је показало све своје слабости. Његова судбина била је одлучена на састанцима представника савезничких сила у августу--октобру 1944. и фебруару 1945, када је одлучено да се по окончању II светског рата формира нова међународна институција. Формална одлука донета је на Конференцији у Сан Франциску, јуна 1945, потом су Припремни комитет за Уједињене нације, његов Извршни одбор и Скупштина УН донели одлуку о преносу функција, активности и имовине Д. н. у периоду од августа 1945. до фебруара 1946. На последњем 21. редовном заседању Скупштине Д. н. донета је одлука 18. IV 1946. да се организација расформира, која је ступила на снагу наредног дана, те је омогућен континуитет међународне сарадње у оквирима УН. Одбор за ликвидацију послова Д. н. завршио је посао 31. VII 1947. Стални суд међународне правде распуштен је на основу резолуција Припремне комисије од 18. XII 1945. и Скупштине Д. н. од 18. IV 1946, подношењем оставки свих судија. Судије новоформираног Међународног суда правде одржале су први састанак 3. IV 1946. Једино је Међународни биро рада континуирано наставио функционисање.

ИЗВОРИ: АЈ; АС; Архив САНУ; Ж. Аврамовски (прир.), Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји Британског посланства у Београду 1921--1938, I−II, Бг--Зг 1986; Извештаји Министарства иностраних послова Краљевине Југославије, I−VI, Бг 2005, 2007−2012.

ЛИТЕРАТУРА: М. Веснић, О Друштву народа, Бг 1920; Ch. Howard Ellis, The Origin, Structure and Working of the League of Nations, London 1928; D. P. Mayers, „Liquidation of League of Nations functions", The American Journal of International Law, 1948, 42, 2; К. Ст. Павловић, Војислав Маринковић и његово доба (1876−1935), II−V, Лондон 1956, 1957, 1960; Ж. Аврамовски, Балканске земље и велике силе 1935--1937. Од италијанске агресије на Етиопију дo југословенско-италијанског пакта, Бг 1968; M. Ванку, Мала антанта 1920--1938, T. Ужице 1969; В. Винавер, Југославија и Мађарска 1918--1933, Бг 1971; Југославија и Мађарска 1934--1941, Бг 1976; Ч. Попов, Од Версаја до Данцига, Бг 1976; E. Campus, The Little Entente and the Balkan Alliance, Bucureşti 1978; The League of Nations in retrospect, Berlin -- New York 1983; В. Винавер, Југославија и Француска између два светска рата (Да ли је Југославија била француски „сателит"), Бг 1985; Ж. Аврамовски, Балканска антанта (1934--1940), Бг 1986; D. Kennedy, „The Move to Institutions", Cardozo Law Rеview, 1987, 8, 5; M. Ádám, Richtung Selbstvernichtung. Die Kleine Entente 1920--1938, Wien 1988; D. Armstrong, The Rise of International Organisation: A Short History, Basingstoke--London 1990; В. Ал. Василев, Правителството на БЗНС, ВМРО и българо-югославските отношения, София 1991; Z. Sládek, Malá dohoda 1919--1938: Její hospodářské, politické a vojenské komponenty, Praha 2000; A. H. M. van Ginneken (ур.), Historical Dictionary of the League of the Nations, Lanham--Oxford 2006; R. J. Overy, The Inter-War Crisis, 1919--1939, Harlow 2007; С. Мишић, Албанија: пријатељ и противник. Југословенска политика према Албанији 1924--1927, Бг 2009; P. Knepper, International Crime in the 20th Century: The League of Nations Era, 1919--1939, Basingstoke 2011; D. Gorman, The Emergence of International Society in the 1920s, New York 2012; С. Мићић, „Мала антанта и питање мањина пред Друштвом народа 1927--1934. године", у: V. Štěpánek, L. Hladký, V. Koprivica (ур.), Od Moravy k Moravě III: Z historie česko-srbských vztahů, Brno 2017; С. Мићић, Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918--1939, Бг 2018.

С.рђан Мићић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)