ДРУШТВО „КНЕГИЊА ЉУБИЦА"

ДРУШТВО „КНЕГИЊА ЉУБИЦА", патриотско и хуманитарно женско удружење које је јануара 1899. у Београду основала наставница и управитељица Више женске школе Милева Милка Вуловић. Првобитан назив био је Одбор госпођа „Књагиња Љубица", после 1908. промењен је у Одбор госпођа „Кнегиња Љубица", а од 1932. у Друштво „Кнегиња Љубица". Основни задатак удружења био је да путем добровољних прилога помаже српске цркве и школе у Старој Србији и Македонији јер је само на тај начин помоћ могла да стигне и до српског народа на територији Османског царства. У првој управи биле су Дафина Протић, Милева Константиновић, Катарина Спасић, Јелена Стокић, Даринка Лешјанин, Савка Панић и Даница Соларевић. Број пододбора широм Србије био је променљив, али се углавном кретао око 30. Један од великих добротвора друштва била је Савка Панић која је 1904--1921. била председница. Милка Вуловић je изабрана за почасну председницу, а на челу друштва опет је била 1921--1929. Последња председница била је Анастасија Нака Спасић. Од 1911. друштво је установило продају Косовског божура на Видовдан. За првих десет година постојања чланице су прикупиле преко 58.000 динара и послале преко 5.000 различитих црквених предмета, књига, одеће. Од 1909. друштво почиње да издаје свој годишњи календар Српска црква који је излазио до 1913. Управа је учествовала у оснивању Српског народног женског савеза 1906, заједно са другим женских удружењима. Рад друштва на територији Османског царства морао је да се одвија у тајности, а чланице су, као жене, имале могућност да прођу том територијом без већих проблема. За пренос ствари, новца и другог материјала старали су се поверљиви људи, који су чинили мрежу повереника. Живу преписку чланице су водиле и са српским митрополитима, владикама, свештеницима, учитељима, четницима, уз знање и подршку српске владе. После завршених болничких курсева укључивале су се и у рад војних и цивилних болница. Подигле су две задужбине. Прва је спомен-црква у Штимљу на Косову из 1913, посвећена палим војницима -- осветницима Косова, за коју је нацрте урадила Јелисавета Начић. Уз цркву је 1923. отворен Дом милосрђа који је био подигнут за смештај, исхрану и школовање сиромашне деце. Од 1925. у Дому је отворена и домаћичка школа коју су заједнички финансирали друштво и Задужбина Николе Спасића. Друга задужбина подигнута је у Делиграду као спомен-костурница српским јунацима из Првог српског устанка, те српским и руским војницима палим у српско-турским ратовима. Црква је завршена и освећена маја 1935. После смрти Милке Вуловић друштво је основало фонд под њеним именом, с циљем да се сваке године школује једно дете из Јужне Србије. Друштво је успело да 1932. подигне свој Дом у Катанићевој улици у Београду, према плановима инж. Александра Драгићевића. Године 1921. одликовано је Oрденом Св. Саве III реда, а 1937. награђено из Фонда блаженопочившег краља Александра I Ујединитеља. Немачке окупационе власти су 1942. забраниле рад Друштву, као и свим осталим женским удружењима. После рата Друштво није обновљено, а имовина је конфискована.

ИЗВОРИ: Историјски архив Београда; Српска црква, календар, Бг, 1909--1913.

ЛИТЕРАТУРА: „Четрдесетогодишњица рада друштва 'Кнегиња Љубица', Гласник Југословенског женског савеза, 1939, 5; Ј. Милановић, „Хуманитарни рад и задужбине Одбора госпођа Кнегиња Љубица", Лесковачки зборник, 2015, 55; „Одбор госпођа Кнегиња Љубица", Историја 20. века, 2015, 1; „Делиградска задужбина Одбора госпођа Кнегиња Љубица", у: Алексинац и околина у прошлости, 500 година од првог писаног помена 1516--2016, Алексинац 2016.

Ј. Милановић