ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД
ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД, макроекономски агрегат којим се изражавају резултати производње одређене друштвене заједнице (најчешће државе) у току једне године или у одређеном периоду. Обухвата укупну количину свих производа намењених финалној (инвестиционој или личној) потрошњи. Сматра се једним од најзначајнијих макроекономских агрегата. Пре I светског рата у Србији нису вршени обрачуни д. п. и народног дохотка. У периоду између светских ратова извршена су два обрачуна за Југославију, али се из њих нису могли издвојити подаци за Србију. Први обрачуни д. п. за Србију (и друге републике ФНРЈ) извршени су за 1947, а редовни обрачуни врше се од 1952. Серије у текућим ценама расположиве су за године од 1952, а у сталним ценама од 1947. Базна година за обрачуне у сталним ценама мењана је неколико пута (1938, 1956, 1966, 1972, 1990. и 1994). Преласком на ширу концепцију и обрачун БДП извршен је и обрачун у сталним ценама из 2002.
Сходно учењу о производном карактеру рада у материјалној производњи (материјална концепција) у обрачун д. п. укључују се производне делатности -- пољопривреда, рибарство, шумарство, индустрија, рударство, грађевинарство, занатство (производни део), као и услужне делатности непосредно повезане с производњом -- саобраћај, трговина, стамбено-комуналне делатности (производни део), угоститељство и туризам и остале производне услуге (финансијске). Укупни производни резултати ових делатности формирају у збиру друштвени бруто производ (д. б. п.), у којем су, с обзиром на сукцесивну употребу међуфазних производа у разним фазама производње и разним делатностима, садржане и вредности свих тих међуфазних производа, исказаних као материјални трошкови производње (утрошена вредност сировина и помоћних материјала). Због вишеструког обрачунавања вредности ових трошкова д. б. п. је неподесан за изражавање остварене производње. Д. п. се добија изузимањем материјалних (репродукционих) трошкова производње из овако формираног д. б. п. За утврђивање д. п. и појединих његових саставних делова користе се у статистичкој пракси три метода: производни или реални, приходни или лични и расходни метод. Производни метод полази од вредности појединачних производа, односно њихових ужих или ширих група. Оваквим обрачуном обично се обухватају и међуфазни производи и у збиру се добија д. б. п. Приходни метод заснива се на расподели произведених вредности на учеснике у друштвеној репродукцији и као међурезултате даје личне дохотке непосредних произвођача из наведених производних делатности, затим средства за просту и проширену репродукцију предузећа и других производних јединица (амортизација и акумулација) и средства за финансирање непроизводних делатности (порези и доприноси). Расходни метод утврђује д. п. преко категорија коначне употребе произведених добара -- личне и опште потрошње, бруто инвестиција и извоза. С обзиром на то да овако утврђени агрегат финалне потрошње укључује и увезена добра, до д. п. се долази искључивањем оствареног увоза. У пракси се за обрачун д. п. користе упоредо сва три метода, с обзиром на специфичности појединих привредних делатности, доступност адекватних података и њихову поузданост, те друге проблеме који се појављују, што све заједно захтева и одређене процене.
Основна карактеристика обрачуна д. п. у југословенској пракси била је да се он заснивао на оствареној а не реализованој производњи, полазећи при томе од домаћег а не националног производа (узима се у обзир производња остварена на територији државе, а не и производња домаћих привредних субјеката у иностранству). Најважнији извор у обрачуну били су подаци из завршних рачуна привредних субјеката из друштвеног сектора. Пошто се ти подаци заснивају на реализованој производњи, било је нужно кориговање реализације за износ салда залиха готове и недовршене производње. Обрачун д. п. за део привреде који саставља и предаје надлежном телу завршне рачуне заснива се и врши истовремено по два принципа, према начину разврставања укупне активности односних привредних субјеката по делатностима и територији. У обрачуну по организационом принципу целокупна активност привредног субјекта приказује се у оној грани делатности у којој по својој претежности припада (у којој је статистички регистрован) и на територији на којој се налази његово седиште. Насупрот томе, принцип чистих делатности полази од сваке појединачне делатности привредног субјекта која се разврстава у одговарајућу грану и на одговарајућу територију. За други део привреде (индивидуални сектор) д. п. је обрачунаван на основу разних статистичких процена, званичних регистара и свих доступних информација који омогућавају закључке о обиму и структури активности овог сектора. У статистичкој пракси је била уобичајена комбинована примена производног и личног метода, при чему је први преовлађивао у пољопривреди, а други у осталим делатностима.
У вредносној структури д. п. разликују се укупна друштвена амортизација, као део вредности средстава за производњу који се преноси на нови производ, и вредност новододатог рада (новостворена вредност), која се као макроагрегат означава појмом народни доходак. Како је амортизација средстава за производњу обрачунска категорија, исти карактер има и народни доходак. Према широј концепцији (методологија која је прихваћена у Уједињеним нацијама 1952, као међународни стандард Систем националних рачуна -- СНА, с каснијим изменама и допунама) у обрачун одговарајућег агрегата (бруто производ) укључују се и друге услуге -- образовање и култура, здравство и социјална заштита, државна управа, стручних удружења, хуманитарних организација, удружења грађана и друге нематеријалне услуге, при чему се разликују и обрачунавају и домаћи и национални агрегати (бруто производ и бруто доходак). У статистичкој пракси д. п. у Југославији/Србији обрачунавао се по материјалној концепцији у периоду после II светског рата, а на ширу концепцију се прешло пред крај последње деценије XX в. У међувремену прихваћена је 1996. и нова класификација делатности, што је био један од важних предуслова прелаза на методологије шире концепције.
ИЗВОР: Закон о класификацији делатности и о регистру јединица разврставања, СЛ СРЈ, 1996, 31.
ЛИТЕРАТУРА: Г. Грђић, Макроекономски биланси, Бг 1975; Економска и пословна енциклопедија, 1, Бг 1994; Ј. Бисенић и др., Систем националних рачуна Републике Србије 2000--2003, Бг 2005; Два века развоја Србије, статистички преглед, Бг 2008.
Р. Буквић