ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА
ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА (лат. structura: склоп, грађа, састав), релативно стабилан склоп односа између елемената из којих се неко друштво састоји. Појам д. с. понекад се изједначава са појмом друштвеног система, јер се и један и други односе на неку сложену и релативно стабилну целину. Разлика је, пак, у томе што се термином друштвени систем обично означава вештачки (плански) створена и уређена (организована и институционализована) целина, док је д. с. углавном спонтано обликована, а унутар себе често и противречна. Свако конкретно људско друштво, и кад је најнеразвијеније, има сложену структуру која садржи више димензија, елемената, њихових међусобних односа и функција које се могу разматрати на појединачном (међуљудском), групном, локалном, глобално-националном и међународном (глобализацијском) плану. Савремено глобално друштво је функционално самостална (аутономна) и релативно стабилна, хијерархијски организована целина друштвених деловања и односа појединаца, група, организација и установа која је историјски формирана заједничким животом на територији једне државе*.* Битне димензије структуре сваког глобалног друштва су: функционална (према улогама), вертикална (према положајима), просторна и временска. У том смислу се и разликују најважнији елементи (творевине) сваке глобалне д. с. као што је њена демографска основа у оквиру које се разликују породична, професионална, класно-слојна, територијална, историјска (политичка, етничка, религијска, расна) и друге (под)структуре.
Српско друштво је настало и опстојава у конкретним просторним и историјским околностима у којима је структурисано по свим наведеним димензијама и елементима, често под противречним дејством унутарњих и спољних чинилаца и актера. Његова глобална структура и све посебне подструктуре су резултанта таквих дејстава и деловања у којима су кроз векове стварани, подизали се, организовали и развијали се српска национална држава и цивилизовано српско друштво, на немирним балканско-панонским просторима на којима су и држава и друштво пречесто изнутра слабљени, а споља ометани, разарани и од јачих покоравани. Геополитички и комуникацијски значај српског државног и националног простора у временима мира је подстицао свеколики друштвени развој, али је у време честих ратова и масовних миграција становништва од Истока на Запад и западних војних похода на Исток, српском народу и држави обично доносио материјална разарања, војно, политичко и културно поробљавање и огромне људске жртве. У претходном веку српско друштво је прошло кроз два балканска и два светска рата, уз две окупације и национално ослобађање по цену огромних људских жртава, после којих је два пута долазило до контроверзног југословенског уједињавања и по Србе трагичног националног разилажења. Прошло се кроз бољшевичко-социјалистичку револуцију и транзицијску контрареволуцију, коју су пратили неолиберална глобализација, дефинитивно разбијање Југославије, бруталне спољне санкције и злочиначка противправна НАТО-агресија на Србију. У таквим историјским околностима све промене структуре српског друштва одвијале су се на веома турбулентан начин. Државна институционална структура мењала се од српске и југословенске монархије, преко титоистичке републике под туторством њених покрајина, све до десуверенизоване Србије без отетог и окупираног Косова и Метохије. Структура свих политичких и правних институција наизменично се мењала под јаким спољним и унутрашњим дејством супротстављених глобалистичких идеологија (најпре бољшевичког комунизма, потом његових метастаза у виду титоизма и антисрпског нацизма, потпомогнутих неолибералним империјализмом). Геополитичка национална оријентација наизменично се окретала од Истока ка Западу и обрнуто, уз пречесто историјско врлудање које је додатно угрожавало државни суверенитет Србије, српски национални идентитет и одржив друштвено-економски и духовно-културни развој. У тако нестабилном глобалном оквиру и под дејством противречних глобалних друштвених процеса одвијају се све важније структурне промене и у савременом српском друштву. Основне су оне које се односе на становништво и његово структурисање. Становништво, пак, није организована друштвена група него статистички скуп (агрегат) јединица које објективно имају нека заједничка обележја на основу којих се и структуришу веће или мање социјалне скупине које се аналитички могу разматрати као различите демографско-социјалне подструктуре. Из становништва, као великог статистичког скупа, природно‑социјалне скупине структуришу се по полу и старости, према породичним улогама, брачном статусу, сталном месту боравка и др. Економско-социјалне скупине структуришу се према занимању, учешћу у производњи добара и пружању услуга, у расподели и потрошњи, према имовном стању. Политичке скупине структуришу се према учешћу у власти и расподели моћи и угледа, а културне скупине према заједничком језику, вери, митовима, обичајима и другим културним обрасцима, али и према нивоу образовања и стиловима живљења. Синтетички гледано, демографска структура је основа из које се издвајају све друге -- породична, професионална, класно-слојна, етничка, религијска и многе друге подструктуре. Све оне се у сваком друштву међусобно преплићу и увек утичу на све његове функционалне сфере: на природно-просторне оквире државе, као и на њену привреду, политику и културу. Према Попису становништва, домаћинстава и станова 2011. у Србији (без окупираног Косова и Метохије где наше институције 2002. и 2011. нису могле да спроведу пописивање) има укупно 4.709 насељених места. Према величини, доминирају насеља с мање од 500 становника (62,75% од укупног броја насеља), а затим следе насеља са 500--999 становника (18,1%).
Стицајем разних историјских околности мрежа насеља у Србији је веома различита у појединим регионима, а у целини је веома неуравнотежен просторни размештај укупног становништва и по насељима и по регионима. Према резултатима Пописа 2011. 4/5 или 80,76% од укупног броја насеља има мање од 1.000 становника. Али у њима живи само 1.160.145 становника, односно тек 16,2% од укупног броја становника Србије. Највећа просторна неуравнотеженост се огледа у податку да је на другој страни, у самом Београду настањено скоро исто толико (и мало више -1.166.763) становника, с истим процентуалним уделом у укупном становништву Србије (16,2%). Претерана концентрација становништва у Београду праћена је с нешто мањом концентрацијом становништва у регионалним центрима као што су Нови Сад (231.798 становника), Ниш (183.164 становника) и Крагујевац (150.835 становника). Тако се десило да у Србији у свега четири насеља (0,8% од укупног броја насеља) живи 24,11% од укупног становништва или готово сваки четврти становник.
Структура становништва према старости и полу представља један од најважнијих показатеља виталних капацитета неке популације. Она је резултат дугорочног дејства већег броја услова и узрока, а сама је веома важан чинилац природног прираштаја и обнављања становништва које је, даље, детерминанта свих развојних друштвених процеса (графикон).
Један од највећих друштвених проблема у Србији јесте депопулација, изражена као пребрзо смањивање становништва, нарочито у селима и југоисточним брдско-планинским и пограничним подручјима. На нивоу Србије као целине стопа наталитета је од 1971. до 2011. пала са 14,4 на 9,1, стопа морталитета је порасла са 9,1 на 14,3, а стопа природног прираштаја је од позитивне (5,2) прешла у негативну (-5,2) промила. У Попису 2002. први пут је регистрован већи број старих лица (65 и више година) у односу на број млађих од 15 година. Процес интензивног демографског старења становништва настављен је и у периоду између последња два пописа становништва, што је довело до даљег повећања удела старих и смањења удела младих.
Према резултатима Пописа 2011, сваки шести становник Србије је старији од 64 године (17,4%), док је сваки седми млађи од 15 година (14,3%). Посматрано по регионима, најнеповољнија ситуација је у региону Јужне и Источне Србије, где је скоро свако пето лице старије од 64 године (19,4%). Најмање учешће старих лица је у Београдском региону и у региону Војводине (16,4%), док је у региону Шумадије и Источне Србије 17,7% старијих од 64 године. Од укупног броја породица у Србији, 69,4% (1.476.105) чине породице с децом. Међу њима, најзаступљеније су породице с једним дететом (свака друга породица, односно 51,8%). Следе породице с двоје деце (40%), затим породице с троје (6,7) и четворо деце (1,1%), док су породице с петоро и више деце најмање заступљене (0,4%).
Негативни популациони трендови настављају се тако да је, према резултатима пописа 2011, у Србији просечан број живорођене деце оних жена које су рађале био 1,96. То не омогућује ни просту демографску репродукцију, а поготово је недовољно у условима изражене емиграције контингента најмлађих и највиталнијих и жена и мушкараца. Ако се просечан број рађања посматра према националној припадности жена, разлике у висини фертилитета у Србији и данас су веома изражене и оне додатно појачавају претходно назначене негативне тенденције. С највишим фертилитетом издвајају се жене албанске, бошњачке и ромске националности и исламске вероисповести које су рађале, у просеку, око три детета. На другој страни су жене српске, мађарске, румунске и других националности које рађају мање од просечног броја деце по једној жени у фертилном периоду. Додатни проблем је што се ова етничко-верска асиметрија рађања пројектује на територије пограничних општина у Србији и у њима појачава постојећу етничку неравнотежу. Посматрано по општинама, највећи број живорођене деце, у просеку, родиле су жене у општинама Тутин (3,4), Сјеница (3,0), Нови Пазар (2,7), Трговиште (2,6) и Пријепоље (2,6), док су најмањи број живорођене деце родиле, у просеку, жене у општини Књажевац (1,6), затим у београдским општинама Врачар (1,7), Стари град (1,7) и Савски венац (1,7) и у Општини Неготин (1,7).
ЛИТЕРАТУРА: M. Поповић, Проблеми друштвене структуре, Бг 1974; А. Р. Редклиф‑Браун, Структура и функција у примитивном друштву, Бг 1982; М. Лазић, Систем и слом, Бг 1994; Бела књига, Бг 2000; М. Митровић, Социологија, Бг 2005; Пописни атлас 2011, Бг 2014; С. Лакчевић и др. (ур.), Основни скупови становништва, Бг 2014; М. Митровић, Села у Србији, Бг 2015.
М.илован Митровић
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)