ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ, највећи ратни сукоб у историји, вођен између чланица савезничке Антифашистичке коалиције (Велика Британија, САД, СССР и др.) и земаља Тројног пакта (Немачка, Италија, Јапан и др.). Започет је 1. IX 1939. немачким нападом на Пољску, коју су два дана доцније подржале Француска и Велика Британија, а завршен капитулацијом Немачке 9. V 1945. и Јапана 2. IX 1945. У сучељавању демократије и комунизма на једној, а фашизма и нацизма на другој страни, учествовала је 61 држава, чија је територија чинила 96% светске површине и на којој је живело милијарду и 700 милиона људи. У оружане снаге оба зараћена блока мобилисано је око 110 милиона војника. Погинуло је и на различите начине убијено преко 50 милиона људи, војника и цивила, а рањено око 35 милиона. Рат је вођен на копну и у ваздуху, на морима и океанима, у позадини фронтова и одлучујућих битака. У одбрани цивилизацијских људских вредности, демократије и слободе, учествовала је и Краљевина Југославија.

Априлски рат. После државног удара, извршеног 27. III 1941, влада генерала Душана Симовића покушавала је да дипломатским активностима отклони опасност од Немачке, али и да се припреми за рат. Једини успех, међутим, иако без конкретних последица, успела је да оствари склапањем Уговора о пријатељству и ненападању са Совјетским Савезом, потписаног у Москви у јутарњим часовима 6. априла. Немачка је пак одлуку о нападу на Југославију, њеном поништењу као државе и кажњавању српског народа донела већ 27. марта, а наредних дана, обећавши им територијалне добити, осигурала подршку чланица Тројног пакта. За главне изазиваче рата прогласила је Србе, означивши их извршиоцима пуча, непријатељима из I светског рата, чуварима „Версајског поретка" и угњетачима несрпских народа. Рат је тако већ у зачетку добио превасходно антисрпски карактер, поставши средство обрачуна са свим што је на југословенском простору било српско. За извођење војних операција Немачка је припремила 52 своје, италијанске и мађарске дивизије, са око 870.000 војника, снажном авијацијом, тенковским, моторизованим и артиљеријским јединицама. Насупрот тој сили налазило се око 600.000 југословенских војника, неупоредиво слабије оружане и техничке опремљености. Напад је започео у ноћи између 5. и 6. априла заузимањем Сипа на Дунаву, а бомбардовање Београда у зору 6. априла, проширивши се потом на друге градове, уз беспоштедно рушење војних и цивилних објеката. Упад копнених трупа извршен је из Немачке (Аустрије), Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније и Италије. Краљевска влада је истог дана напустила Београд и преко Ужица кренула ка Сарајеву, све време испољавајући несналажење и неслогу.

Продором из Бугарске немачке јединице су 7. априла заузеле Скопље и до 9. априла овладале Македонијом, разбивши југоисточни фронт и онемогућивши везу са Грчком. Од 6. до 10. априла распао се и северозападни фронт, северно од Саве и Дунава. Одушевљено дочекане, немачке јединице су 10. априла ушле у Загреб, у којем је, под покровитељством немачког изасланика, бивши аустроугарски пуковник Славко Кватерник у име усташког покрета и његовог вође Анте Павелића прогласио стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Влатко Мачек, потпредседник Министарског савета и шеф Хрватске сељачке странке (ХСС), који је напустио владу већ 8. априла, позвао је преко радија страначко чланство да буде лојално новој власти. Сепаратистичку одлуку донело је и словеначко Народно вијеће, са бившим баном Дравске бановине Марком Натлаченом на челу, изјавивши да „Врховна државна власт Краљевине Југославије не може да делује над Словеначком". Наредног дана југословенску границу прешле су и мађарске трупе, заузимајући Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. Немачке снаге су у разрушени Београд ушле 13. априла и испред Народне скупштине организовале победнички дефиле. Два дана касније, 15. априла, Д. Симовић је овластио генерала Данила Калафатовића, новог начелника Врховне команде, да са Немцима поведе преговоре о капитулацији. Повлачећи се од Сарајева ка Никшићу, влада је истог дана, на последњој седници одржаној у земљи, донела закључак по коjeм капитулира само војска, али не и држава, а потом, упркос противљењу Винстона Черчила, напустила југословенску територију, одлетевши за Грчку. Безусловна капитулација потписана је 17. априла у Београду.

Понижавајући брзи војни пораз тумачен је као последица техничке и бројне надмоћи нападача, застарелошћу ратних планова, прављених под утицајем искустава из I светског рата, неорганизованом, закаснелом и непотпуном мобилизацијом, ометаном масовним неодазивањем, поготово Хрвата, дефетизмом, дезертерством, нападима на војнике и официре, деловањем „пете колоне". Заједно са владом, у борбеним авионима и на друге начине, земљу је напустило свега неколико стотина војника, подофицира и официра, док је огромна већина мобилисаних војника заробљена. Према изјави А. Хитлера, датој по завршетку Априлског рата, заробљено је 337.864 војника и подофицира и 6.298 официра. У заробљеништву су, међутим, задржани само Срби и Словенци, укупно око 200.000 људи, депортованих у заробљеничке логоре у Немачкој.

Окупациона подела и успостављање квислиншких режима. Остваривши главни циљ напада, војни слом, Немачка је настојала да Краљевину Југославију (КЈ) поништи као државу, чему је требало да послужи њена територијална подела, убрзана нужношћу контроле простора, привредне експлоатације и завршетка припрема инвазије на Совјетски Савез. Када је процес деобе завршен, на југословенском тлу организовани су различити системи: формално независне државе, протекторати, војноуправна подручја, анектиране области и окупирани крајеви. Основно начело окупационе поделе било је да се једно привремено, ратом измењено стање, претвори у трајно решење, чиме је кршено међународно право, с обзиром на то да је једностраном вољом ратних победника и уз примену силе „брисана" међународно призната држава, третирана као ратни плен. Да би такав поступак добио макар формално оправдање, југословенска држава проглашена је вештачком, „версајском творевином", чије је разбијање тумачено као исправљање неправде начињене суседним државама, чије су јој области припале у времену настанка. Чињеница да су законити представници земље, краљ и влада, признали војни, али не и државни пораз, истакавши да ће из емиграције руководити борбом за ослобођење, потпуно је игнорисана.

Одлучујући чинилац окупационе поделе била је Немачка, која је прве планове правила упоредо с током Априлског рата, постављајући основне смернице за организацију нове управе и повлачење линија разграничења између земаља које ће учествовати у подели. Чинећи то, руководила се првенствено сопственим интересима, војним и привредним, али се ради успостављања „мира и реда" трудила да задовољи и потребе других окупационих земаља. Диктирајући услове, анектирала је делове Словеније: Горењску, Доњу Штајерску и југословенски део Корушке. На простору Баната и Србије у границама до Берлинског конгреса успоставила је војну управу, а изван тих граничних линија запосела Нови Пазар, Трепчу са три среза, руднике боксита у Далмацији и Херцеговини и хрома у Македонији. Као друга по војној снази, Италија је добила више но што је територијално потраживала после I светског рата. Анектирала је делове Словеније, Хрватског приморја и Далмације, већи број острва и Боку которску. Осим тога, окупирала је Црну Гору, највећи део Косова и Метохије и делове западне Македоније. На рачун окупираних области створила је „Велику Албанију", којој је припојила западну Македонију, Косово и Метохију и делове Црне Горе -- Плав, Гусиње, Рожаје и Улцињ. Мађарска је захватила Бачку, Барању и Међумурје са словеначким Прекомурјем. У децембру 1941. и формално их је анектирала, образлажући тај чин повраћајем области одузетих Тријанонским уговором 1920. Бугарска је анектирала највећи део Вардарске (источне) Македоније и југоисточну Србију с врањским и пиротским округом. На лични захтев краља Бориса, Немачка јој је предала и Охрид. На Косову је окупирала качанички и делове урошевачког и гњиланског среза. Од највећег дела Хрватске (без Далмације, приморја, острва и Међумурја) и Босне и Херцеговине створена је НДХ, чије је усташко вођство настојало да власт прошири на Санџак и Срем. Избегавајући да испуне захтеве НДХ у Санџаку, Немци су јој у октобру 1941. предали Срем, с тим што је немачко становништво задржало привилегован положај.

Мада су суседне земље и новонастале творевине попут НДХ оствариле значајне територијалне добити, унутар њихове окупационе сарадње све време су постојали сукоби интереса. Славећи свој настанак као остварење сна о независној националној држави, НДХ је тешко подносила губитак Далмације, дела приморја, острва и Међумурја, те се сукобљавала са Италијанима и Мађарима. На Косову и Метохији су се сударали немачки, италијански, бугарски и великоалбански интереси, а у Санџаку немачки, италијански, хрватски и великоалбански. За проширење територија добијених у Македонији борили су се Бугари и Италијани. Бугари су тежили и даљем продору у Србију, уз запоседање моравске долине. Претензије на Банат истицали су Мађари и Румуни. Немачка је апсолутном доминацијом успевала да све ове и друге мање видљиве нетрпељивости држи под контролом, али је већ и њихово постојање потврђивало стратешки, комуникациони и привредни значај државе створене 1918.

Обједињујући Банат и Србију у границама ужим од оних које је имала пред балканске ратове, Немачка је формирала своје окупационо подручје од око 51.000 км² са 3,8 милиона становника. Најмногобројнији су били Срби (3.367.000), међу којима је било избеглица са других српских простора, затим Румуни (175.000), Немци (146.000) и Мађари (102.000). На том подручју успостављена је војна управа, са „војним заповедником Србије" на челу, а од јесени 1941. „опуномоћеним војним заповедником", у чијој се надлежности налазила мрежа обласних, окружних и месних војних команди -- фелдкомандатура, крајскомандатура и ортскомандатура. Поред њега, велика овлашћења имали су „опуномоћеник за привреду", који је управљао привредном експлоатацијом, и „специјални опуномоћеник Министарства иностраних послова", задужен за надзор над унутрашњим политичким питањима. Упоредо с овим телима, деловало је неколико немачких обавештајних служби и тајна полиција -- Гестапо.

Стварајући свој управни апарат, Немци су углавном задржали ранију административно-територијалну организацију, ослањајући се на део старих чиновничких и полицијских структура. Из њиховог састава су већ крајем априла 1941. као помоћни извршни орган основали Савет комесара, са Миланом Аћимовићем на челу. Ово тело, називано „комесарском владом", ни формално није имало функције владе. Иако се трудило да прошири добијене компетенције, оне су биле сведене на извршавање немачке воље и наредаба. Ударну снагу колаборационистичке власти чинила је Специјална полиција, која је сурово прогонила све противнике окупације.

У идеолошком погледу, Немцима су у Србији били најближи чланови и симпатизери Југословенског народног покрета „Збор", под вођством Димитрија Љотића. Као једина изразито профашистичка снага у српском друштву, „збораши" или „љотићевци" били су малобројни, али фанатично борбени и одани окупационим снагама. Осим на њих, Немци су се ослањали на бивше сараднике Милана Стојадиновића, размишљајући чак о могућности да га ослободе интернације и врате у Србију. У његовом одсуству, подршку су им пружили многобројни истомишљеници некадашњег председника владе, уверени у непобедивост немачког оружја и трајност „новог поретка" под вођством и контролом Трећег Рајха. Из истих разлога, потом због страха и личне користи, са окупационим снагама сарађивали су поједини привредници, политичари и официри.

Део колаборациониста надао се да ће сарадњом са немачком управом успети да побољша положај српског становништва и прошири границе Србије. Озлојеђени због непријатељства које су у Априлском рату и окупацији према Србима и југословенској држави показали велики делови несрпских народа, колаборационисти су о југословенској идеји говорили као о трагичној српској заблуди. По њиховом мишљењу, из ових догађаја требало је извући поуку, а рат искористити за стварање посебне српске државе. Потпуно су превиђали колика је била Хитлерова мржња према Србима, какво им је место било одређено у „новом поретку" и да суседне земље постојеће линије разграничења нису сматрале коначнима, надајући се даљим територијалним добитима на штету Србије.

Сматрајући Србе „превратничким елементом", традиционално непријатељским према германским народима, немачки окупатори су им наметнули колективну одговорност и колективну казну, доследно је спроводећи све време рата. Војни заповедник је већ крајем априла 1941. издао проглас у којем су наведена сва дела за која је могла бити изречена смртна казна. Предвиђена је за сваки напад на немачке војнике и саботажу немачких ратних потреба. Такође, кажњавано је слушање „непријатељских" радио-станица, обустављање рада у привредним постројењима, затварање радњи, сакупљање на улицама, критиковање режима. За увреду немачке војске и њених старешина надлежни су били војни судови. Уведен је полицијски час и прописана радна обавеза, примењивана на мушко становништво, употребљавано при рашчишћавању рушевина, на одржавању путева и у другим пословима. Утврђене су количине хране које су морале бити предате окупационим властима ради снабдевања немачког становништва и војске. Велика пажња посвећена је заштити комуникација и привредних објеката, како би се производња несметано обављала, а потребне сировине, роба и материјал транспортовали у немачке фабрике и на фронтове. Врло рано започело је узимање талаца, који су својим животима гарантовали безбедност простора. У случају било каквог поступка против немачког управног апарата мање или веће њихове групе одвођене су на погубљење. У многим случајевима стрељање или вешање обављано је јавно, а мртви су остављани на месту егзекуције ради опомене и застрашивања. Интелектуалци који су се истицали демократизмом, прозападном оријентацијом и антифашизмом били су угрожени већ првих дана окупације. Настојећи да онемогуће њихов утицај на шире слојеве становништва и да народ лише интелектуалног вођства, Немци су желели да реформишу школство, пре свега Београдски универзитет (БУ). Иако су поједини универзитетски професори учествовали у колаборацији, Универзитет је избегао реформу, наводећи ванредне околности, сложеност посла и вишедеценијску аутономност у раду. У таквим околностима, растао је број ухапшених, одвођених у затворе и новоосноване логоре.

У исто време, НДХ је организована као чудовишни резултат националистичких идеја усташке организације у које су уграђена нацистичка и клерофашистичка схватања. Главни њен носилац била је усташка емиграција, подржана од стране многобројних чланова ХСС, националистичких организација и установа, већег броја католичких свештеника, истакнутих појединаца и бивших аустроугарских официра. Усташе су чиниле и главну оружану снагу, поред које су основане домобранске јединице. Посебну пажњу усташки режим је посвећивао босанскохерцеговачким муслиманима, наглашавајући да су они „цвијет хрватства", а БиХ „душа и срце" Хрватске. Годинама ширећи мржњу према Србима као главним непријатељима Хрвата, усташе су програм затирања и протеривања српског становништва почеле да спроводе већ у Априлском рату. Напади на официре и цивилна лица настављени су потом у огромним размерама и најмонструознијим облицима, због чега је један ужаснути савременик написао како су усташки злочини били „страхотни по броју и свирепи по начину". Покушавајући да својој политици дају правну основу, усташе су доношењем специјалног законодавства следиле пример нацистичке Немачке. Већ 17. IV 1941. објавиле су Законску одредбу за одбрану народа и државе, према којој су за „злочинство издаје" кажњавани сви који повреде „част и животне интересе хрватског народа" или „угрозе опстанак Независне Државе Хрватске и државне власти". Умножавањем сличних уредаба и закона православна вероисповест је названа „гркоисточном", православне верске школе су укинуте, употреба ћирилице је забрањена, Срби су отпуштани с посла, пљачкани, хапшени и одвођени у логоре. Након утврђивања граница, прогону су изложени и Срби из БиХ. Масовна убиства започела су крајем априла стрељањем 184 припадника српске нације код Бјеловара, после чега су стратишта била све многобројнија, захватајући Херцеговину, Босну, Лику, Кордун, Банију, западну Славонију. Од краја јула до првих дана августа у Глинском срезу убијено је неколико хиљада људи. Само у току једне ноћи усташе су у глинској цркви убиле преко хиљаду Срба. Истих недеља и месеци основани су и први концентрациони логори, међу којима и најзлогласнији -- Јасеновац. Масовни погроми били су један од три начина на који су усташе планирале да реше проблем присуства око два милиона Срба на територији НДХ. Други је било протеривање, а трећи покрштавање. Тражећи спас, српско становништво је и само бежало. Према сачуваним подацима, до средине јула у Србију је пребегло око 85.000 Срба. С друге стране, уточиште су тражили у италијанској окупационој зони. Непознато је колико је Срба, покушавајући да сачува живот, прихватило католичанство. Део њих ипак је убијен, с циничним образложењем да им је допуштено да умру у „правој вери". Расистичким законодавством НДХ изједначавани су Срби, Јевреји (Жидови) и Роми, будући да су усташе и у том погледу понављале немачку политику и праксу. Однос према Јеврејима и Ромима био је подједнако суров, показујући намеру да и њихово питање добије „коначно решење".

Важну улогу у учвршћивању усташког режима имала је Римокатоличка црква (РКЦ) са надбискупом Алојзијем Степинцем на челу, који је поздравио стварање НДХ, назвавши њен настанак „божјом провидношћу". Посетио је С. Кватерника и А. Павелића, а 28. IV 1941. позвао свештенство „да испуни дужност према младој хрватској држави". Као ни он, ни већина других свештеника из врха РКЦ није покушавала да заустави злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, размотри моралну страну принудног покатоличавања православног становништва, протестује против уништавања српских цркава и убијања православних свештеника. Многи римокатолички свештеници отворено су подржали политику НДХ, благосиљајући усташке злочине и учествујући у њима.

НДХ се у мају 1941. прогласила независном краљевином, а престо понудила војводи од Сполета, члану италијанске краљевске породице, упркос незадовољству због уступања дела хрватске територије Италији. Прихвативши понуду, војвода није дошао да и званично преузме престо, те је НДХ била краљевина без краља. Као државу признале су је углавном чланице Тројног пакта, а од неутралних земаља Шпанија, чије су симпатије биле на страни фашистичких режима. Главни покровитељ НДХ остајала је Немачка, којој су усташе стално исказивале лојалност, симболично подржавајући и њене војне напоре. НДХ је отуд објавила рат Совјетском Савезу и САД, а на Источни фронт слала мање јединице. Усташки режим суштински је признао и Ватикан, будући да је папа Пије XII упутио у Загреб свог изасланика.

Основна одлика окупационих управа на преосталом југословенском простору такође је било њихово насилно завођење и одржавање помоћу терора над свим противницима „новог поретка".

Трећи Рајх је припајање делова Словеније тумачио као враћање немачких земаља, које је већ тада требало населити немачким становништвом из Буковине, Добруџе и Тирола. Ради остварења тог циља планирано је исељавање око 260.000 Словенаца у Шлезију, Италију, НДХ, Србију и Бугарску. До средине јула 1941, око 7.000 Словенаца исељено је у Србију, а до јесени исте године око 30.000 у Трећи Рајх. Започети процес одложен је потом док се не заврши рат.

У поређењу са другим окупационим режимима, италијанска окупациона управа била је блажа у већини заузетих подручја. Подстичући црногорске сепаратисте, Италијани су најпре најављивали стварање независне Црне Горе под њиховим протекторатом, а потом организовали Цивилни комесаријат као најблажи окупациони модел. Њихово привидно пријатељство било је, међутим, у супротности с анексијом Боке которске, припајањем црногорских срезова Великој Албанији и остављањем Црној Гори само два среза у Санџаку, пљеваљског и бјелопољског. Осим тога, Италијани су толерисали великоалбански терор над српским и црногорским становништвом на КиМ.

Успоставивши власт на КиМ, у деловима Црне Горе и западној Македонији, Албанци су вршили свакодневно насиље. Осим убистава, пљачки, отмица, паљевина и уништавања гробаља, принудно су исељавали Србе, пре свега колонисте, којима је после I светског рата земља додељивана у процесу аграрне реформе и колонизације. На њиховим имањима насељавани су Албанци са тог простора или досељеници из Албаније. У западној Македонији званични језици били су италијански и албански, подстицана је мржња према Македонцима и стварана теорија о њиховом албанском пореклу.

Понављајући методе денационализације, коришћене током окупације у I светском рату, бугарски окупатори су ради успостављања управе доводили своје чиновнике и свештенике. Забранили су употребу македонских имена и језика, присиљавајући становништво, превасходно омладину, да приступа бугарским националним организацијама и удружењима. Попут Албанаца, и они су протеривали српске колонисте, одузимајући им земљу и другу имовину. Не задовољавајући се добијеном територијом, тежили су да је прошире уз моравску долину, истичући да је Морава „бугарска река".

Извршивши анексију области које је морала да преда после I светског рата, Мађарска је -- слично другим окупационим режимима -- завела репресивну политику, крајње сурову према српском и јеврејском становништву. И њене су се власти посебно обрушиле на колонисте, масовно их исељавајући да би створиле простор за Мађаре из Буковине.

Делатност емигрантске владе. Први носилац отпора против стања успостављеног у Југославији била је емигрантска влада, која је преко Грчке стигла у Палестину, где је неколико недеља боравила у Тантури, манастиру између Јерусалима и Витлeјема. Званичном изјавом, датом 4. V 1941, истакла је да ће се одлучно борити за обнову територијалног интегритета, независности и „пуне слободе свих Срба, Хрвата и Словенаца". У Палестини је донета и одлука да краљ Петар, председник и потпредседници владе, министар спољних послова и мања група других министара отпутују за Лондон, а да се у САД, због важности подршке ове велике земље, упути посебна министарска мисија. Стигавши у Велику Британију, влада је наредних месеци потписала савезничка документа којима је стварана антифашистичка коалиција, а међу њима и Атлантску повељу.

Сложни по питању продужетка отпора, министри су још за време Априлског рата започели међусобно оптуживање. Слободан Јовановић је већ 11. априла тврдио да се војна ситуација погоршала „због слабог морала код хрватских трупа" и неодазивања мобилизацији. Према другим изворима, у Атини је 17. априла у последњи час спречена изјава генерала Симовића по којој је хрватска издаја била узрок војног слома. Поједини српски министри су априлски пораз образлагали издајом Хрвата, негодујући што је В. Мачек напустио владу, а чланство ХСС позвао да буде лојално НДХ. Хрватски министри пак тумачили су брзу капитулацију двадесетогодишњом српском политичком хегемонијом, тврдећи да се други народи нису осећали као равноправни грађани. Одбијајући оптужбе за издају, наглашавали су да је Скопље пало пре Загреба. Српско-хрватска неслога достигла је врхунац када су из земље почеле да стижу вести о страдању Срба у НДХ, а потом и копија Меморандума СПЦ, предатог немачком војном заповеднику с молбом да српско становништво заштити од истребљења које су му намениле усташе. „У историји Срба није било теже ствари од ове", записао је у дневнику један српски министар, сликајући напету атмосферу у којој је влада од тада радила. Велико узнемирење изазвало је и одбијање Јураја Крњевића, заступника В. Мачека, да изрази солидарност са патњама српског становништва. Насупрот тим очекивањима, хрватски министри су у расправама о будућности југословенске државе захтевали проширење хрватске територије готово до граница НДХ. Југословенска идеја је избијањем ових проблема стављена у најтеже искушење. Иако су се сви министри декларативно залагали за обнову Југославије, њени највећи браниоци били су Срби „пречани" и прваци Демократске странке, уплашени за судбину „западног српства" уколико дође до поништавања југословенске државе. Идеју Југославије заступали су и словеначки политичари, знајући да би њеним нестанком Словенија била изложена територијалним потраживањима суседних земаља.

Упоредо с унутарњом неслогом, целокупна владина политика била је под апсолутном контролом Британаца. Разочарани брзим војним сломом КЈ, они су били против владиног напуштања југословенске територије, сматрајући да отпор може бити продужен „у брдима". Ипак, организовали су њену евакуацију и сложили се с доласком краља и најзначајнијих министара у Лондон, којом приликом је В. Черчил изјавио како зна да су Југословени учинили колико су могли. Британски државници су се пред савезничком јавношћу и у контактима са југословенским министрима према КЈ и даље односили као према међународно признатој држави, чија обнова и државни интегритет нису доведени у питање. Уз њихову подршку, при влади је организована дипломатска служба савезничких и неутралних земаља. Истовремено, она је своје чиновнике поставила као посланике при другим посланствима и амбасадама у Лондону. Као и претходних година, Британци су имали више разумевања за хрватске политичаре и хрватске националне захтеве, али су усташки злочини ипак изазивали неверицу у могућност будућег заједничког живота Срба и Хрвата. На другој страни, у српским политичарима су, и поред критике, видели одане савезнике и носиоце слободарског 27-мартовског преврата.

Владин положај у Лондону био је много неповољнији но онај у коjем се налазила српска влада у избеглиштву за време I светског рата. Иза себе није имала ниједну велику војну победу, нити је из земље извела војне јединице. Ниједан од њених министара није код савезника имао углед и ауторитет као Никола Пашић; уместо енергичног и ратнички расположеног регента Александра у емиграцији је сада био његов неупоредиво мање способан син, којем су Британци без икаквих тешкоћа наметали своју вољу. Осим тога, и САД су, као и до уласка у II светски рат, балканска питања препуштале Великој Британији, уверене да боље познаје прилике на Балкану. У складу с тим, следиле су је и у погледу будућности Југославије, мада је председник Рузвелт због усташких злочина више пута изразио сумњу у оправданост и могућност њеног обнављања. Истовремено, пратио је пораст српско-хрватских сукоба на америчком тлу, будући да је већина исељеничког становништва потицала из крајева који су ушли у састав НДХ.

Због обавеза према Немачкој, проистеклих из пакта Рибентроп-Молотов, и намере Совјета да не изазивају гнев моћног „савезника", дипломатске односе са КЈ 8. маја прекинуо је Совјетски Савез, као једина земља изван ратног сукоба која је оспорила њен правни интегритет. Ипак, прекид није дуго трајао јер су месец дана после почетка немачког напада на СССР (22. VI 1941) дипломатске везе обновљене. Југословенски посланик позван је да се врати у Москву, а при емигрантској влади у Лондону акредитован је совјетски посланик. Југословенско-совјетски односи су од тада били неодвојиво повезани са совјетско-британским, с обзиром на сарадњу у антифашистичкој коалицији и заинтересованост обе силе за Балкан.

Покрети отпора, устанци и почетак грађанског рата. Осим емигрантске владе, отпор окупацији, фашизму и терору пружиле су разнородне снаге у земљи.

Избегавши заробљавање у Априлском рату и одбивши да призна капитулацију и окупацију, група официра са пуковником Драгољубом (Дражом) Михаиловићем на челу, окупила се средином маја 1941. на висоравни Равна гора, на западним обронцима Сувобора, по којој је цео покрет отпора назван равногорски. После Штаба формирани су и први војни одреди, названи четнички, чиме је успостављена њихова национална и историјска повезаност са истоименим одредима из времена борби за ослобођење и уједињење српског народа. Организација и делатност јединица била је у надлежности Команде четничких одреда Југословенске војске. Сматрајући да су за кризе југословенске државе умногоме били одговорни политичари, официри су желели да њихов покрет буде строго војнички, без учешћа и утицаја политичких странака. Под снажним националним осећањем, изражавали су револт према свима који су избегли патриотску дужност одбране земље, колаборационистима, подстрекачима и извршиоцима злочина над српским народом. Одани положеној заклетви, наступали су као браниоци монархије и друштвеног поретка који је постојао до окупације, због чега је покрет био изразито монархистички и грађански.

За разлику од равногорског покрета, насталог као последица војног слома, партизански је много дуже припреман, а од почетка је, осим антифашистичке и ослободилачке, имао и политичку садржину, проистеклу из идеја и програма КПЈ.

У време поделе Европе на свет фашизма и свет антифашизма у другој половини 30-их година, КПЈ је напустила залагање за разбијање југословенске државе. Задржавајући захтев за право народа на самоопредељење до отцепљења, није инсистирала на отцепљењу него на државном преуређењу и стварању више федералних јединица, али је највећу одговорност за међунационалне кризе и социјалну неправду и даље пребацивала на „великосрпску буржоазију", која је наводно угњетавала све несрпске народе. Према њеном програму, српски народ, нарочито из Србије, управо је због тога требало да предводи борбу за равноправност других нација и националних мањина. Осуђујући све национализме, најопаснијим је сматрала српски национализам. Приближавањем рата започела је и војне припреме, појачавајући пропагандни рад у војсци. На 27-мартовским демонстрацијама појавила се на улицама први пут после забране 1920--1921, користећи прилику за истицање најважнијих својих идеја. Комунисти су се у Априлском рату одазивали на мобилизацију, често се и добровољно пријављујући да бране земљу, а ЦК КПЈ је тих дана основао Војни комитет на челу са Јосипом Брозом Титом, генералним партијским секретаром од 1937--1938, који је био присутан када су немачке јединице ушле у Загреб. Видевши одушевљење грађана, у прогласу који је убрзо потом објављен, тај дан је назвао „љагом" у историји хрватског народа, те поједини историчари сматрају да је то био један од разлога због којих је прешао у Београд, посветивши се припреми отпора у Србији.

КПЈ је током априла и маја ширила мрежу војних комитета и сакупљала оружје, одлучивши се за подизање устанка после немачког напада на Совјетски Савез. У том смислу стигла је и директива из Москве, по којој су све комунистичке партије биле обавезне да оружаним акцијама ометају немачке јединице, како би био ослабљен притисак на „прву земљу социјализма". Истог дана, КПЈ је на испуњење те дужности и у антифашистичку борбу позвала најпре своје чланове, а потом све народе и националне мањине, укључујући и немачку. Уверени у непобедивост Црвене армије, комунисти су сматрали да ће рат бити завршен за само неколико месеци. Крајем јуна 1941. у Београду је формиран Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (НОПОЈ), на чијем је челу такође био Ј. Б. Тито. Неколико дана касније, 4. јула, ЦК КПЈ је донео коначну одлуку о подизању устанка. Прва важнија акција после те одлуке изведена је у Белој Цркви 7. VII 1941, када је Жикица Јовановић Шпанац убио два члана жандармеријске патроле. Према доцнијем тумачењу КПЈ, устанак у Србији је тек тада почео.

Лето у Србији 1941. протекло је тако у знаку паралелног стварања оружаних одреда два антифашистичка покрета. И један и други постали су масовнији тек када је устанку приступило српско село, узбуњено жељом за ослобођењем од окупације. На простору Србије у то време је постојало неколико десетина партизанских и четничких одреда, међу којима је било и оних са више стотина бораца. Језгро партизанских јединица чинили су чланови и симпатизери КПЈ, а четничких официри, подофицири и бивши војници који су избегли заробљавање. Из ових редова настајао је и старешински кадар, мада је школованих официра било и међу партизанима. У партизанским одредима осећао се утицај бивших учесника Шпанског грађанског рата -- „Шпанаца", будући да су имали значајно борбено искуство. Шири борачки састав на обе стране чинили су сељаци, идеолошки још увек неопредељени и неспремни да се удаљавају од родног краја. Иако бројн значајни, одреди се почетком устанка нису одлучивали за веће нападе на немачку оружану силу, али је њихова близина варошима и градовима подстицала саботаже, диверзије, нападе на жандармеријске станице и друге акције против окупационих и колаборационистичких снага. Последњег дана августа постигнут је и до тада највећи устанички успех јер је четнички одред потпуковника Веселина Мисите ослободио Лозницу, заробивши 93 немачка војника.

Покушавајући да зауставе ширење устанка и уведу ред, Немци су се одлучили за радикалне мере и управне промене. Само у августу 1941. погубили су, махом јавно, око хиљаду талаца, доневши и одлуку да Савет комесара замене другим телом, које би делимично имало надлежности владе, а било формирано од личности већег угледа и ауторитета. Избор је пао на генерала Милана Недића, бившег министра војног, којег нису депортовали у заробљеништво, допуштајући му ограничену слободу. Генерал Недић је у време притисака да прихвати немачку понуду живео повучено, сломљен погибијом сина и његове породице у експлозији муниције у смедеревској тврђави. Немци су га приликом преговора о образовању владе суочили са могућношћу поделе Србије међу балканским суседима, као и са планом да гушење устанка препусте мађарским, бугарским и усташким јединицама. Према трећој могућности, сами би извршили одмазду над целим српским народом. Заплашени таквим мрачним изгледима, на генерала Недића утицали су поједини привредници, интелектуалци, политичари и представници СПЦ. Одлучивши да прихвати немачку понуду, он је поставио више услова: добијање аутономије, организовање оружаних снага, утврђивање количине робе предаване окупационим снагама, обустављање злочина над Србима у НДХ, издвајање 17 срезова из састава усташке државе, давање помоћи заробљеницима у Немачкој. Одбацујући те захтеве, Немци су се сложили само са повећањем жандармерије, а потом и са стварањем јединица локалне самозаштите, чије је оснивање започело крајем 1941. и које су под именом Српска државна стража (СДС) у различитим периодима, од 1942. до 1944, имале 12--15 хиљада припадника. Влади, образованој на самом крају августа 1941, нису допустили да има Министарство спољних послова, што је било јасан показатељ њене несамосталности и ограничених права. Названа „владом народног спаса", она није испунила немачка очекивања. Упркос апелима, претњама и казненим мерама, које су заједно предузимали влада и окупациони апарат, устанак се у септембру проширио, постижући све веће успехе. Оснивање нових војних одреда и бројно повећање постојећих омогућило је ослобађање других вароши и градова, а пораст устанка и стварање слободне територије били су последица јачања оба покрета и њиховог повременог заједничког деловања. О могућностима и условима сарадње разговарано је на првом састанку Д. Михаиловића и Ј. Б. Тита, одржаном 19. IX 1941. у Струганику. Проистекла из међусобног неповерења, прва размимоилажења већ су се била показала, због чега је споразум двојице антифашистичких вођа био тек привремени компромис. Договорено је да се припадници оба покрета заједнички боре против окупатора онда када за то постоје услови, делећи заплењено оружје и власт у ослобођеним местима. Сви који су желели да се боре могли су се слободно опредељивати за четничке или партизанске јединице. Неколико дана касније, 26. IX 1941, у засеоку Столице код Крупња одржано је саветовање политичких и војних руководилаца партизанског покрета, са Титом на челу, чије су одлуке биле много трајније. Одлучено је да се Главни штаб НОПОЈ преименује у Врховни штаб НОПОЈ, а штабови Србије, Црне Горе, БиХ, Хрватске и Словеније у главне штабове. Партизански борци требало је да имају јединствени амблем -- петокраку звезду с националном заставом, а да поздрављају стиснутом десном песницом изговарајући „Смрт фашизму -- Слобода народу!". Истакнут је значај војне дисциплине, унапређивања обавештајне службе, санитета и интендатуре. Посебно важна одлука односила се на стварање нових органа власти -- народноослободилачких одбора (НОО), које је требало оснивати у свим ослобођеним местима. Доносећи те одлуке, вођство партизанског покрета је показало да ће се упоредо с борбом за ослобођење водити борба за социјалну револуцију, освајање власти и ново уређење.

Према једној од одлука требало је тражити споразум са Д. Михаиловићем, ради заједничких војних операција. Партизанско-четничка сарадња остварена је при заузимању Горњег Милановца и Чачка, у нападима на Шабац, блокади Ваљева и борбама код Краљева, али се на целој ослобођеној територији видела двојност покрета. Поред два штаба -- ВШ НОПОЈ и Врховне команде пуковника Михаиловића, постојале су по две команде места и два мобилизацијска пункта на којима се могло прикључити једном или другом покрету. У Чачку и Горњем Милановцу власт су делили четници и партизани. Четници су држали Пожегу, Ивањицу, Ариље, Врњачку Бању, Рашку. Њихова „престоница" била је у Пожеги, а партизанска у Ужицу, које је у јесен 1941. постало центар слободне територије са око 19.000 км²: од обронака Златибора и Увца до Саве и Дунава, од Дрине до Ибра. На овом простору, названом Ужичка република, оживљавани су привреда и саобраћај, радила је фабрика оружја, издаване су новине и збрињаване жртве рата.

Устанком су били захваћени и други крајеви под немачком војном управом, иако је касније почео и спорије се развијао него у Шумадији и западној Србији. Осим тога, између устаничких подручја нису могле бити успостављене везе које би осигурале веће успехе.

У источној Србији, где су Немци због важности пловидбе Дунавом и експлоатације Борског рудника држали јаке посаде, ослобођени су Петровац на Млави, Кучево, Мајданпек, Жагубица, Голубац. Остваривана је и партизанско-четничка сарадња, у оквиру које је заузето Велико Градиште.

Због значаја саобраћајница у Моравској долини, веза са Солуном и близине бугарске границе, Јужна Србија је такође била поседнута јаким окупационим снагама. На овом подручју прво су се јавили четнички одреди Косте Пећанца, који су убрзо ушли у сукоб са партизанским јединицама и колаборацију, те их је Д. Михаиловић сматрао сарадницима непријатеља. Јачањем партизанског покрета привремено је ослобођено Прокупље, а потом Лебане, Леце, Медвеђа.

У Банату, у којем је деловао већи број комуниста, партизански одреди створени су у јулу 1941, с уверењем да ће Црвена армија кроз неколико недеља савладати немачку инвазију и ослободити окупирану Европу. Та је илузија имала тешке последице, будући да је реакција немачких окупационих снага однела многе животе. Већина банатских партизана прешла је потом у Срем, а преостале јединице су уништене.

Средином септембра, у време наглог јачања устанка у Србији, А. Хитлер је издао наредбу о његовом безусловном гушењу. Како су постојеће немачке снаге за то биле недовољне, ојачане су јединицама пристиглим из Француске и Грчке. Једна немачка дивизија и усташке снаге налазиле су се на Дрини, а мађарска речна флотила на Сави. У завршним борбама доведена је и једна дивизија са Источног фронта. Јединствену команду преузео је генерал Франц Беме, користећи искуство из I светског рата. Напад на устаничке положаје започео је из Срема, а борбе су вођене на местима најтежих битака из 1914. У време почетка немачке офанзиве, која је истовремено била и казнена експедиција, издато је наређење да се за сваког рањеног немачког војника погуби 50 талаца, а за убијеног 100. Немачке јединице су на простору између Саве и Дрине извршиле масовна стрељања и паљење читавих насеља, не штедећи ни децу и одводећи хиљаде људи у логоре. После Мачве, колективна одмазда извршавана је у околини Ваљева, у Крагујевцу, Краљеву и другим местима, у којима је број жртава износио по више стотина и хиљада. Посебно тежак утисак оставило је страдање Крагујевца јер је у околини и самом граду 19--21. октобра стрељано око 2.800 људи, међу којима су били ђаци крагујевачких школа. У одвођењу талаца на стратиште учествовали су одреди Српског добровољачког корпуса (СДК), попуњени члановима и симпатизерима ЈНП „Збор".

Усред немачке офанзиве, између партизана и четника расли су неповерење, ривалство, сукоби око поделе ратног плена и власти. Ради превазилажења ових проблема, 26. X 1941. у Брајићима је одржан други састанак Д. Михаиловића и Ј. Б. Тита. Договорено је да се заплењено оружје и седишта штабова и даље равноправно деле, да се преко слободне територије обавља несметан саобраћај, а спорови избегавају, али је Д. Михаиловић одбио предлог о формирању заједничког оперативног штаба и протестовао због оснивања народноослободилачких одбора, као пута којим је КПЈ желела да освоји власт. Само неколико дана касније, продужавањем и јачањем сукоба започео је грађански рат о чијим се изазивачима водио дуготрајни спор. Према једном тумачењу, изазвали су га партизани својом жељом за револуцијом и нападом на четничке одреде у околини Пожеге 31. октобра. По супротном мишљењу, започели су га антикомунизмом заслепљени четници, нападајући Ужице у ноћи између 31. октобра и 1. новембра 1941. Од утврђивања „правог датума" неупоредиво већи значај имају обострана искључивост и узајамна нетрпељивост, која је кулминирала крајем октобра, доводећи до најтрагичнијих и најтрајнијих подела у српском народу. Наредних дана, партизанске јединице овладале су простором између Пожеге, Ивањице, Чачка и Љига и напале штаб Д. Михаиловића на Равној гори. Успевши да заузму Пожегу, контролисале су целу Ужичку републику. Нашавши се пред потпуним поразом, Д. Михаиловић се одлучио на корак супротан антифашистичком опредељењу. Успостављајући контакт са окупационим властима, 11. новембра се у Дивцима код Ваљева састао са представницима немачке војне команде. Обећавши да ће Србију ослободити од партизана и комуниста, затражио је слободу деловања, оружје и муницију. С обзиром на неповерење према свим устаницима, а четничком покрету као српском и пробританском, Немци су одбацили предлог, захтевајући прекид свих борби и безусловну предају. Последњу прилику за обустављање братоубилачког сукоба представљао је партизанско-четнички споразум, потписан 20. новембра у Чачку. На захтеве из Лондона и Москве, покровитеља супротстављених покрета, две стране су се још једном сагласиле да борбу против окупатора треба водити заједнички, али, како ниједна од њих није била искрена, грађански рат је продужен.

Приводећи офанзиву крају, немачке снаге су до краја новембра заузеле сва већа места на слободној територији. Одлучивши да Ужичка република буде брањена по сваку цену, вођство партизанског покрета је још увек неискусне и слабо опремљене јединице пустило у фронталну борбу са искуснијим, добро наоружаним и многобројнијим непријатељем. Завршавајући операцију, Немци су 25. новембра напали Ужице. Четири дана касније, 29. новембра, на брду Кадињача последњи отпор пружио је Раднички батаљон, чији су борци готово сви изгинули. Ужице је заузето, а ВШ се са око 2.000 преживелих партизана преко Златибора и Увца пребацио у Санџак. Сломивши партизански покрет у западној Србији, Немци су 7. децембра на Равној гори разбили четнички штаб, али нису успели да заробе Д. Михаиловића, који се са Врховном командом повукао у Санџак. Један део четничких снага спасао се одступањем у источну Босну, а други уласком у јединице СДС. У исто време сломљен је и устанак у источној Србији, у којој су партизанске снаге сведене на један мањи одред и групе партизана, суочене са предстојећом зимом и непрестаним прогонима. Уз њих су се одржале и четничке јединице, али на том простору све до 1944. није било већих борби, будући да су Немци због значаја Дунавског пловног пута и Борског рудника обезбеђивали цело подручје. Трајнији карактер имао је партизански покрет у јужној Србији, где је деловало више одреда, сукобљавајући се с Бугарима, четницима и СДС. На крају прве ратне године, немачка окупациона политика и гушење устанка у Србији имали су трагичан исход. Према немачким подацима, до краја јануара 1942. убијено је преко 20.000 цивила и око 8.000 бораца.

Осим у Србији, од пролећа до јесени 1941. устанци су подизани на готово целом југословенском простору, разликујући се по условима избијања, размерама и преовлађујућим утицајима једног или другог антифашистичког покрета. Устанке у БиХ и Хрватској углавном је спонтано покретало српско становништво, суочено са истребљивачком усташком политиком. Прву побуну против усташких злочина подигли су сељаци из околине Санског Моста, 6--8. маја. Успевши да је угуше, усташе су је потом користиле као разлог за ширење терора. Почетком јуна сукоб са усташама избио је и у источној Херцеговини, у невесињском крају. У БиХ су се потом као устаничке области издвојиле Херцеговина, Босанска Крајина, тузланска и сарајевска област. У Хрватској су устанци подигнути у Лици, на Кордуну и Банији, у Горском котару. На простору Срема мање партизанске јединице формиране су на Фрушкој гори, али су усташе успевале да савладају њихове акције. Све те побуне имале су како локалне посебности тако и више заједничких карактеристика. Под притиском терора дизали су их угрожени Срби, често без претходне организације. Као и у Србији, осећало се двојство покрета и супарништво између партизанских и четничких снага. Ситуацију у НДХ користили су притом Италијани. Показујући спремност да пруже заштиту и чак наоружају устанике, настојали су да српски отпор усташама искористе ради ширења зоне свог утицаја. Док су четници прихватали ту сарадњу, партизани су је одбијали. С друге стране, док је део устаника сукоб са усташама сматрао општим српско-хрватским сукобом, КПЈ је иступала против међунационалног обрачуна. За разлику од устанка у Србији, устанци у НДХ добили су трајан карактер, јер је од њиховог одржања зависио физички опстанак народа осуђеног на смрт.

У Црној Гори устанак је избио 13. јула, дан након што су Италијани, наступајући као заштитници и ослободиоци од српске хегемоније, са црногорским сепаратистима прогласили слободну Црну Гору под својим протекторатом. Устаници, чије су снаге веома брзо нарасле на око 30.000 бораца, напали су италијанске посаде у Вир-Пазару, Петровцу и другим местима, успевши да ослободе Цетиње, Никшић, Подгорицу и Бар, а потом целу Црну Гору. Изненађени избијањем устанка и његовом ширином, Италијани су сакупили неколико дивизија из Албаније, муслиманску милицију и албанске квислиншке јединице. Напавши устанике, према становништву су применили казнене мере и до 14. августа поново заузели ослобођени простор, а за војног гувернера Црне Горе поставили генерала Алесандра Пирција Биролија. Устаничке борбе обновљене су у октобру, али су заустављене тешким поразом устаника у нападу на Пљевља 1. децембра, током којег је погинуло више стотина бораца. Масовност погибије утицала је на јачање четничких снага, будући да су се и на овом простору сукобљавала два антифашистичка покрета.

На преосталој југословенској територији устанак је био најснажнији у Словенији, где је почео крајем јула 1941. Руководећу улогу преузела је Освободилна фронта, образована од различитих антифашистичких струја, међу којима је најјача била комунистичка. За разлику од других устаничких подручја, са којих су јединице често биле у покрету, словеначки партизани борили су се само у Словенији.

Због репресије мађарског окупатора и равног терена, који није омогућавао герилску борбу, организованијег отпора и партизанских јединица није било у Бачкој. На Косову и Метохији пак притисак албанске милиције и других окупационих снага онемогућавао је шире устаничке замахе, а чланство формираних устаничких јединица чинили су искључиво Срби. У Македонији је устанак започео тек у октобру 1941, пре свега због одлуке Методија Шаторова, секретара Покрајинског комитета КПЈ, да партијску организацију одвоји од КПЈ и припоји је Комунистичкој партији Бугарске. Нов ПК покушао је да организује отпор, али су га бугарске окупационе снаге брзо сломиле.

Искуство стечено у устаничким борбама у лето и јесен 1941. допринело је учвршћивању идејних основа оба антифашистичка покрета. Њихови ставови према борби против фашизма, окупационим снагама, савезницима, идеолошким противницима и будућности југословенске државе били су потпуно оформљени, без знатнијих промена у наредном периоду.

Започет као војнички, усмерен на борбу за ослобођење земље, равногорски покрет је у другој половини 1941. добио и политичку садржину, чему је допринело деловање партизанског покрета, који је због идеолошко-политичких разлога постао супарнички, као и долазак у Михаиловићев штаб неколицине грађанских политичара, чланством и идејама махом везаних за Српски културни клуб (СКК). Парола СКК „Јако српство, јака Југославија" постала је од тада кључна у опредељивању „равногораца". Залажући се за ослобођење и обнову државе, равногорски покрет је наступао као југословенски. У новембру 1941. и његове јединице су обједињене под именом Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО). Осим старог четничког амблема -- лобање са укрштеним костима, борци су носили кокарде војске КЈ, а њихова најпознатија парола била је „За краља и Отаџбину". У оквиру југословенског опредељења, вођство покрета је сматрало да при обнови државе не треба поновити грешку учињену 1918. и пропустити прилику да се обележе српске границе. С обзиром на искуство из Априлског рата и окупације, тражено је да се омеђи целокупан простор на којем су живели Срби -- Србија у границама после балканских ратова, Црна Гора, БиХ, Војводина и део Хрватске насељен Србима у Славонији, Лици, Далмацији, на Банији и Кордуну. На преосталој територији планирано је стварање хрватске и словеначке јединице. Да би се створиле етнички чисте области, требало је извршити и пресељавање становништва. Уз то, захтевано је кажњавање свих који су учествовали у злочинима над српским народом, посебно Хрвата и босанскохерцеговачких муслимана због подршке режиму НДХ. Формално југословенски, равногорски покрет је из тих разлога у суштини био изразито српски, иако му је приступио мањи број Словенаца, Хрвата и муслимана. Најважнију подршку добијао је на простору насељеном српским становништвом, које се суочавало са претњом колективног уништења и денационализације. Подршка је потом стигла из иностранства, од емигрантске владе и Велике Британије.

Емигрантска влада прихватила је равногорски покрет као легитимну војску КЈ, а Д. Михаиловића као њеног команданта, који јој је у антифашистичкој коалицији увећао углед стечен 27-мартовским пучом. Највећу подршку давали су му министри из Србије и они чије је српско национално осећање превладавало над југословенским. Спремна да подржи сваки антифашистички покрет, и Велика Британија је знатно допринела популарисању равногорског покрета у савезничкој јавности, славећи Д. Михаиловића као „првог герилца" у поробљеној Европи. Захваљујући њима, слава „Робина Худа балканских планина" толико је порасла да су у САД његове слике истицане упоредо са сликама председника Рузвелта. Британци су већ у јесен 1941. у равногорски штаб упутили прву војну мисију и започели слање материјалне помоћи, али она никад није стизала у потребној количини, нити је одговарала потребама покрета, што је био један од узрока четничко-британских неспоразума. Други су настајали због британског противљења да се успостави директна веза између емигрантске владе и Д. Михаиловића. Образлажући своју упорност безбедносним потребама, Британци су све до 1943. били посредници и контролори у тој комуникацији. Трећи узрок спора између њих и Д. Михаиловића стварао је став равногорског покрета да због масовних немачких репресалија према цивилном српском становништву, којем је претило истребљење, не треба изводити акције против окупационих снага. Опредељујући се за мање саботаже и диверзије, његово вођство веровало је да ће исход рата бити решаван на великим фронтовима, да у борбу треба ући у време отварања нових европских ратишта, а до тада чувати народ од страдања и поразити идеолошког супарника -- партизански покрет и КПЈ као његову руководећу снагу. Главни противници равногорског покрета тако су постали комунисти, с обзиром на то да су усред рата за ослобођење земље стварали основе за освајање власти, социјалну револуцију и републику. Осим тога, четници су партизански покрет сматрали антисрпским, не заборављајући период у којем се КПЈ залагала за разбијање југословенске државе и водила борбу против „великосрпске хегемоније", а српски народ проглашавала угњетачем других нација и националних мањина. Антикомунизам и страх од колективних одмазди према српском становништву водио их је у колаборацију са Немцима, иако им ови никада нису веровали, а заробљеним четницима пунили логоре готово подједнако као и припадницима партизанског покрета. Истовремено, М. Недића осуђивали су због пристајања на територијално смањивање Србије и отворене сарадње с Немцима, мада је пристанком да део четничких јединица буде легализован у одредима СДС многима спасао животе. Са припадницима СДК пак нису желели никакву сарадњу, презирући их као фашисте и егзекуторе српског народа, те је и Д. Михаиловић, упркос више позива, све време рата одбијао да се сретне са Д. Љотићем.

Равногорски покрет је до краја 1941. проширио организацију на већем делу југословенског простора, али никад није постао јединствен. Именом четници биле су обухваћене разне јединице, чији се однос према борби и окупатору разликовао у појединим областима, везујући се за одређену средину и њене потребе. Један од великих проблема представљало је и одсуство чврсте војничке дисциплине. Иза Д. Михаиловића, признатог вође и популарног „Чиче", заклањали су се локални команданти, понекад самоиницијативно названи војводама, међу којима је било искрених патриота и антифашиста, али и насилника, огрезлих у злочину према сопственом народу и сарадњи с Немцима.

На другој страни, партизански покрет изграђивао је своју идеологију и стратегију. Одлука ЦК КПЈ да устанак започне тек после немачке инвазије на СССР често је тумачена као стављање интернационалистичког дуга према „првој земљи социјализма" испред одбране сопствене домовине. Иако су својом отаџбином сматрали и Совјетски Савез, комунисти су се за борбу против фашизма ипак спремали много раније. Уз то, отварањем Источног фронта, на који су упућене најбоље немачке јединице, ослабљен је притисак у окупираним подручјима, у којима су углавном задржане тзв. посадне дивизије, слабије борбене спреме. Устанак је отуд имао веће изгледе за успех, док је поуздање у снагу Црвене армије стварало илузију о брзом завршетку рата. Везујући се за Совјетски Савез, КПЈ је саставним делом антифашистичке борбе сматрала извођење социјалне револуције, државно преуређење и освајање власти. Уз обећање социјалних реформи и решавање националног питања, насупрот „братоубилачком рату" истакла је паролу „братства и јединства", позивајући у борбу све народе и националне мањине. Уместо „стратегије чекања" за коју се определио равногорски покрет, одлучила се за непрестану акцију, с уверењем да су у сукобу са фашизмом и „реакцијом" жртве неизбежне. Ушавши у бескомпромисни сукоб са четницима Д. Михаиловића, поистовећивала их је са усташама, чиме је започела прављење вештачких симетрија. Иако су се првих ратних година у партизанским јединицама борили углавном Срби, истицала је да у борби против фашизма учествују сви народи и националне мањине, да сви страдају и имају „своје" злочинце: Хрвати А. Павелића, а Срби М. Недића.

Држећи се тих уверења, КПЈ је постепено остваривала свој идејни програм. Њена организациoна структура, створена између два светска рата, почивала је на постојању ЦК као главног руководећег тела, потом покрајинских, окружних и месних комитета. Током 1937. створене су и две националне партије -- КП Хрватске и КП Словеније, са њиховим централним комитетима. На истим основама, у устанку је започело стварање војних штабова и НОО, чиме је КПЈ своју партијску организацију преносила на војну и на зачетке нових власти. Као руководећа снага партизанског покрета, комунисти су показали фанатичну веру у програм, а чврстину и доследност у спровођењу идеја. Кроз дводеценијски илегални рад били су навикнути на дисциплину и беспоговорно извршавање налога Коминтерне и партијског вођства, што су захтевали и од партизанских бораца. Посветивши се њиховом политичком васпитавању у духу својих уверења, у свим јединицама су поставили политичке комесаре. Као генерални секретар КПЈ и врховни командант партизанског покрета, Ј. Б. Тито имао је одлучујућу улогу, одржавајући везу са Москвом и Коминтерном без обавештавања најближих сарадника − Александра Ранковића, Милована Ђиласа и Едварда Кардеља.

Идеолошка искључивост испољила се у наставку ратовања. После слома Ужичке републике, ВШ и главнина партизанских јединица налазили су се од децембра 1941. до маја 1942. на простору Санџака и источне БиХ. Почетак тог периода подударио се с привременим прекидом веза с Коминтерном и сломом немачке офанзиве испред Москве. Без инструкција из СССР, Ј. Б. Тито и КПЈ били су уверени да ће врло брзо почети совјетска офанзива, која ће довести до завршетка рата и распада Антифашистичке коалиције, те да се може прећи на „другу етапу" рата -- обрачун са класним противницима и непријатељима револуције, као услову за освајање власти. Позната под именом „лева скретања", ова фаза партизанског покрета имала је трагичне последице. Обележени као стварни или могући непријатељи, без суђења су убијани сви које је КПЈ сматрала „кулацима" и носиоцима „великосрпског хегемонизма", најопаснијег противника новог друштвеног поретка, не штедећи ни њихове породице. Најмасовније ликвидације извршене су у Црној Гори и Херцеговини, а сличних појава било је и у Срему и Словенији, иако нису постојале везе са ЦК КПЈ и ВШ. Напуштање ове радикалне „линије" започело је у марту и априлу 1942, према захтевима из Москве да се не покреће питање револуције и промене друштвеног поретка, будући да је Совјетски Савез, чувајући добре односе са Великом Британијом и САД, у први план стављао борбу против фашизма.

Војна дејства и политичка збивања 1942−1943. Партизанске снаге су у пролеће 1942. створиле слободну територију у западној и централној Босни. Заузевши Босански Петровац, Дрвар, Гламоч, Приједор и друга места, контролисале су подручје од реке Саве на југ до планина Козара и Грмеч. С обзиром на то да су одреди са Козаре угрожавали комуникације у долинама Саве, Врбаса и Сане, Немци су ради успостављања контроле ангажовали око 11.000 својих војника и око 20.000 усташа и домобрана. У операцији „Западна Босна", вођеној од 10. јуна до 15. јула 1942, те су снаге опколиле партизанске јединице и велики збег народа на Козари. Обруч је пробијен 3. јула, али је кроз њега прошло свега десетак хиљада људи. Немци и усташе заробили су око 68.000 Срба са Козаре и из Поткозарја, од којих је један део одведен на рад у Немачку, а већина у логоре Јасеновац и Стара Градишка, где су их усташе погубиле. Послератним истраживањима по имену је утврђено 33.398 жртава, међу којима више хиљада жена и деце. Преосталима је изгубљен траг у логорима НДХ.

Истовремено, продужавајући рад на организовању НОО, вођство партизанског покрета припремало је федерализацију Југославије. Почетком фебруара 1942. донети су „Фочански прописи", прво законодавство о раду, задацима и организацији НОО, у чију су надлежност стављена безбедносна питања, функционисање власти у позадини, снабдевање војске и становништва храном и одећом. У септембру су настали и „Крајински прописи", којима су НОО, дотадашњи привремени органи власти, постали „органи народне демократске власти". Упоредо с одборима, стваране су организације које су окупљале омладину и жене: Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАО Југославије) и Антифашистички фронт жена (АФЖ), чији је задатак био да прикупљају храну, одећу, обућу и лекове, те да описмењавају и просвећују становништво, везујући га за идеје антифашизма и социјалне револуције. Најважнији корак учињен је у јесен 1942, када је продором главнине партизанских јединица на запад створена тзв. Бихаћка република, слободна територија у Босанској Крајини, Лици, на Банији, Кордуну и у Горском котару, од око 50.000 км². У присуству 54 већника у Бихаћу је 26--27. новембра основано Антифашистичко веће народа Југославије (АВНОЈ). Обавештена о току припрема, Москва је директивним писмом тражила да АВНОЈ не буде конституисан као врховни орган државне власти и да се не поставља питањe укидања монархије. Иако су директиве прихваћене, АВНОЈ је по свом саставу, организацији и надлежностима постао представничко тело и највиши орган власт, зачетак Народне скупштине. Донетом резолуцијом наглашено је да представља „општенационално и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у Југославији". Критиковани су „ненародна политика" предратног режима, „издаја" војног и политичког врха, равногорски покрет, колаборација и избегличка влада, али национални проблем није разматран.

На међународном плану, савезничке победе код Ел Аламејна и Стаљинграда 1942. отвориле су питање новог фронта у Европи, уз могућност да се англоамеричке снаге определе за Балкан као могући простор заједничке инвазије. За такву евентуалност припремали су се и Немци и покрети отпора. Очекујући да се савезници одлуче за Јадранску обалу као место искрцавања, немачки команданти настојали су да се осигурају с те стране, уништавајући и партизански и равногорски покрет. У децембру 1942. одобрен је план замашних војних операција назван „Вајс" (I--II), ради чијег су спровођења прикупљене немачке, италијанске и колаборационистичке јединице, са око 90.000 војника. Међу њима је било око 20.000 четника, с обзиром на то да су Немци намеравали да после партизанско-четничког сукоба поразе победника уз што мање својих жртава. Операције против Бихаћке републике трајале су од средине јануара до краја марта 1943. Бихаћ је освојен већ у јануару, али је главнина партизанских снага од око 20.000 бораца избегла уништење, крећући се са Централном болницом и преко 3.500 рањеника ка долини Неретве. Након остављања тешких рањеника на Златибору у новембру 1941, вођство партизанског покрета је, ризикујући велике губитке, штитило рањене саборце, те се и битка на Неретви претворила у „битку за рањенике". Немачко-италијанске и усташке јединице започеле су крајем фебруара 1943. продор ка Прозору, Коњицу и Горњем Вакуфу, успевши да створе обруч око партизанских снага. Покушавајући да онемогуће евентуални пробој партизана ка источној Херцеговини и Србији, на другој страни Неретве налазиле су се четничке јединице. Како би им онемогућили прелазак, партизани су порушили мост код Јабланице и истовремено кренули у пробој ка Горњем Вакуфу. Поправком порушеног моста вратили су се на Неретву и у ноћи између 6. и 7. марта напали четнике. Поражене на Неретви, потом код Чичева, Главатичева, Невесиња и Калиновика, равногорске снаге никад нису превазишле ове губитке. Велике поразе претрпели су и Италијани, присиљени да одбрану мостарске области препусте немачким снагама. Немци су успели да запоседну територије и комуникације северозападно од Неретве, али не и да униште главнину НОВЈ. Пробивши се из окружења, партизани су спасли Централну болницу, нанели тежак пораз идеолошком противнику и продрли у источну Херцеговину и Црну Гору.

Одлучивши да чврсто запоседну јадранско залеђе, Немци су операцијом „Шварц" планирали да у наставку офанзиве разоружају четничке јединице и ликвидирају штаб Д. Михаиловића, а након тога униште главнину партизанских снага и ВШ. У ту сврху сакупили су око 120.000 војника, међу којима су се, поред немачких, налазиле италијанске, усташке и бугарске јединице. Офанзива је започела 15. V 1943. нападима на главнину НОВЈ у Санџаку и северној Црној Гори. Успевши да је опколе, немачке трупе су јој наметнуле дуготрајне борбе, користећи артиљерију и авијацију. Ненавикнуте на такве услове ратовања, партизанске јединице су остале без хране и уз то биле оптерећене старањем о неколико хиљада рањеника, али су у првој половини јуна извршиле наредбу ВШ о пробоју обруча и преласку у противофанзиву у источној Босни. Битка на Сутјесци је по обиму, замашности операција и броју погинулих била до тада највећа на простору Југославије. Партизани су изгубили преко 7.000 бораца, укључујући већину рањеника и оболелих од тифуса. Друга далматинска бригада је само у једном дану остала без 600 бораца, а Седма банијска дивизија је преполовљена. Од 2.547 њених бораца погинуло је 1.349 (52,96%). Упоредо с овим борбама, немачке трупе разоружале су четничке јединице у Црној Гори и источној Херцеговини. Око 2.000 припадника равногорског покрета депортовано је у логоре у Немачкој. Напустивши ове просторе, Д. Михаиловић је крајем јуна 1943. са преосталим снагама прешао у Србију.

На ратна збивања у Југославији вишеструко се одразила капитулација Италије почетком септембра 1943. Из рата је изашла једна од најважнијих чланица Тројног пакта, која је после априлског слома запосела велике делове југословенске територије, водећи политику пуну противуречности. Оставши без италијанске подршке, равногорски покрет покушао је да се домогне италијанског наоружања, а закратко је покренуо и неколико војних акција ради заузимања градова које су напуштале италијанске окупационе снаге. Капитулацију Италије много боље су искористиле партизанске јединице, које су потпуно или делимично разоружале неколико италијанских дивизија, од којих су две комплетно прешле на страну НОВЈ. Иако су већи број италијанских дивизија разоружали Немци, заплењеним оружјем наоружано је око 80.000 бораца, а добијене су и знатне количине тешког наоружања, које је до тада једва постојало у партизанској војсци. Повлачењем Италијана створени су услови за масовне устанке и стварање слободне територије у Далмацији, Истри, Горском котару, на хрватском и словеначком приморју. У Сплиту су антифашисти преузели власт 10. септембра, пре него што су у град ушле партизанске јединице. Порастао је број припадника партизанског покрета, који је због приласка Хрвата и Словенаца почео да мења националну структуру. Осим обала Јадранског мора, ослобођени су Санџак, већи део Црне Горе, западне Македоније и Херцеговине, потом Босне, готово цела љубљанска покрајина изузев Љубљане.

Ситуација на ратиштима, југословенском и светском, утицала је током 1942−1943. на промене у британској политици према емигрантској влади и супарничким покретима у Југославији, од значаја за однос снага у грађанском рату и судбину државе. Британци су до средине 1943. отворено показивали да им неслога у емигрантској влади и бесконачне расправе постају све заморније. Уз њихову сагласност, првих дана јануара 1942. смењена је влада генерала Симовића, после које су једна за другом образоване две владе под председништвом С. Јовановића и краткотрајна влада Милоша Трифуновића. У јулу 1943, такође вољом Британаца, образована је чиновничка влада Божидара Пурића, без страначких вођа, која је из Лондона упућена у Каиро. У свима њима министар војске био је Д. Михаиловић, иако су британски државници нескривено говорили о колаборацији равногорског покрета, показујући због егзистенцијалне угрожености Срба у НДХ разумевање за сарадњу са Италијанима, али не и са Немцима. Од четника су непрестано, а нарочито од 1943, захтевали да извршавају оружане акције и диверзије на пругама ради ометања снабдевања немачких јединица у Грчкој. Уз то, сматрајући још од краја I светског рата да југословенска држава треба да буде заснована на равнотежи снага између Срба и Хрвата, нису прихватали идеју „Велике Србије" за коју се залагао равногорски покрет. Подједнако неприхватљив био им је став о колективном кажњавању Хрвата и муслимана. Четничке одмазде над муслиманским становништвом реметиле су притом односе Британаца са Турском, коју су желели да задрже у барем неутралном ставу. Осуђивали су и став према партизанском покрету, нарочито изјаву Д. Михаиловића, дату пуковнику Билу Бејлију, да се као непријатељи на првом месту налазе комунисти, а потом Немци, чиме су добили коначну потврду неуспеха у настојању да измире два покрета отпора. У складу с таквим околностима, у пролеће 1943. определили су се за политику „једнаког одстојања" или „двоструког колосека": одржавање веза са Д. Михаиловићем и паралелно успостављање контаката са партизанским покретом. Прву војну мисију у ВШ упутили су крајем маја 1943, када су се Вилијам Стјуарт и Вилијам Дикин падобранима спустили на Дурмитор и били сведоци борби на Сутјесци. Знајући важност њиховог доласка и веза са Великом Британијом, Ј. Б. Тито их је чекао неколико дана, ризикујући још веће партизанске губитке. После капитулације Италије у септембру 1943, Британци су помагали партизане ратним материјалом и допустили лечење рањеника и болесника у Италији. Истовремено, у ВШ је стигао бригадни генерал и дипломата Фицрој Маклејн, један од најповерљивијих људи В. Черчила, чији су извештаји битно утицали на заузимање британског става према партизанском покрету и одустајање од подршке Д. Михаиловићу. Као што су почетком рата највише допринели његовој популарности, Британци су тако од краја 1943. почели да га руше, сматрајући да је постао „млински камен" око врата краља Петра II, којем су настојали да сачувају престо. У складу с таквом политиком, нису се одлучније противили револуционарним одлукама његових идеолошких противника.

Унапређујући све време рата почетне облике нових, револуционарних или, како се говорило, „народних власти", партизанско вођство је у другој половини 1943, поред већ постојећег АВНОЈ-а, образовало антифашистичка већа Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и БиХ. Такво веће није формирано једино у Србији, с образложењем да због неразвијености партизанског покрета нису створени потребни услови. Из тог разлога, Србија је била једина од тада већ ствараних федералних јединица коју су на другом заседању АВНОЈ-а, одржаном у Јајцу 29--30. новембра, представљали борци партизанских јединица. Одлуке заседања имале су судбоносни значај за све народе Југославије и њену историју у наредним деценијама. АВНОЈ је проглашен за врховно законодавно и извршно представничко тело, поставши права Народна скупштина за чијег је председника именован др Иван Рибар, југословенски политичар хрватског порекла. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), чији је први председник био Ј. Б. Тито, добио је улогу владе, с обзиром на то да је проглашен за највиши извршни и наредбодавни орган народне власти. Истовремено, емигрантској влади оспорено је право да представља Југославију, чиме су њене одлуке сматране неважећима. Монархија је суспендована до ослобођења земље и одлуке народа на изборима, те је и краљу Петру II до тада било забрањено да се врати у земљу. Договорено је да држава буде изграђена на федеративном принципу, којим је требало обезбедити „пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине". Будућа федерација требало је да има шест јединица: пет националних и једну мешовиту -- БиХ. Вољом КПЈ, Македонци и Црногорци проглашени су нацијом пре одлуке самих народа. Питање компетенција савезних власти и федералних јединица није решавано, као ни питање унутрашњих граница. Националним мањинама гарантована су национална права, али том приликом нису формиране аутономне области. Потврђене су све дотадашње одлуке нових власти, чиме су озакоњене већ извршене револуционарне промене и прекинут правни континуитет с југословенском краљевином. Уведен је чин маршала и додељен Ј. Б. Титу, који је тако објединио три руководеће функције: генералног секретара КПЈ, врховног команданта војске и председника владе.

Упоредо с другим заседањем АВНОЈ-а, од 28. новембра до 1. децембра у Техерану је одржан састанак В. Черчила, Ј. В. Стаљина и Ф. Рузвелта („велике тројице"). Упознати са збивањима у Југославији, савезнички представници били су опрезни у изношењу закључака, не желећи да ремете односе у антифашистичкој коалицији. Најопрезнији су били челници СССР, који је идеолошког савезника и тумача своје воље имао у КПЈ и партизанском покрету, иако се уздржавао од јавне подршке. Из Москве су постепено ширене вести о колаборацији равногорских јединица, али је од партизанског вођства тражено да превасходно води антифашистичку борбу, избегава сукобе на класној основи, веће војне формације не назива пролетерским и не пропагира револуцију, с обзиром на то да су Совјетском Савезу од успеха КПЈ у борби за освајање власти били неупоредиво важнији добри односи са САД и Великом Британијом. Ипак, на Техеранској конференцији је договорено да партизански покрет буде помогнут ратним и санитетским материјалом, операцијама командоса, коришћењем луке у Барију и на сличне начине, чиме му је дато својеврсно признање, уз саглашавање В. Черчила и Ј. В. Стаљина да у ВШ буде упућена прва совјетска војна мисија. С друге стране, разговарано је о постепеном повлачењу савезничких мисија из равногорских штабова, чиме су Британци суштински напуштали Д. Михаиловића, опредељујући се за нову политику („политика компромиса"), којом су покушавали да успоставе сарадњу НКОЈ-а и емигрантске краљевске владе. У формалном смислу, савезничке владе нису признале АВНОЈ и НКОЈ, али их нису ни оспориле, прихвативши одлуке из Јајца као „позитивне чињенице". Британци су притом изјавили да увек подржавају покрете који се боре против Немаца, те да већу подршку морају дати партизанским снагама, док је СССР предност дао партизанима и критиковао равногорски покрет, али се није изјашњавао против краља Петра II и емигрантске владе. Уз Д. Михаиловића остали су једино Американци, који су тек 1943. почели да на Балкан шаљу своје војне мисије и не ослањају се искључиво на мишљење Велике Британије, мада без сукоба са њеном политиком. Иако је и ова велика сила предност давала војним разлозима и учинку у борби против фашизма, била је наклоњена краљу, монархији и старом поретку у Југославији. Тако је настала необична ситуација: Велика Британија је као монархија почела да подржава републикански покрет, а САД монархистичке снаге.

Политичке промене и ратна дејства током 1944. У времену успостављања нових односа и утврђивања основа југословенске федерације, од 31. XII 1943. до 2. I 1944. у Бујану, у Албанији, одржана је конференција чланова КПЈ и донета резолуција супротна другом заседању АВНОЈ-а. Присутни делегати, углавном Албанци, истакли су да су КиМ насељени шиптарским становништвом, које тежи уједињењу са „Шипнијом" (Албанијом). Захтевајући од Шиптара да се боре против окупатора, потписници резолуције су им гарантовали да ће после ослобођења имати право „самоопредељења до отцепљења". ЦК КПЈ је директивним писмом из марта 1944. оспорио прокламовани документ, али је он остао важно сведочанство поништавања територијалног интегритета југословенске државе и права српског народа на самоопредељење.

Такође реагујући на одлуке АВНОЈ-а и Техеранску конференцију, вођство равногорског покрета је 27−28. јануара 1944. у селу Ба, на југоисточним падинама Сувобора, одржало конгрес, назван Светосавски. Иако су четници Д. Михаиловића већ имали идеологију, осмишљену током времена као низ ставова према текућем рату, смислу борбе у условима масовног страдања цивила, немачким окупационим снагама, колаборационистима, злочинима према српском народу, комунизму, партизанском покрету и будућности Југославије, није прокламован ниједан документ који би могао бити сматран званичним програмом. Одговори на тих неколико кључних проблема налазили су се у текстовима политичара окупљених око Д. Михаиловића, првенствено Драгише Васића и Стевана Мољевића, а објављеним у виду мањих брошура или у равногорској штампи. Осим тога, испољавани су и спровођени у свакодневној пракси. Порази у сукобима са партизанима, изгледи за повратак главнине партизанских снага у Србију, промена британске политике, почетни дипломатски успеси вођства партизанског покрета и могуће последице одлука донетих у Јајцу захтевали су, међутим, конкретније изјашњавање. Ради тог циља донета је резолуција, једини конкретан резултат конгреса, на чију су садржину утицали политичари умерене оријентације, пре свега Живко Топаловић, шеф Социјалистичке странке, који се међу последњима прикључио Д. Михаиловићу. Југословенска држава је према овом документу требало да буде обновљена као уставна и парламентарна монархија са династијом Карађорђевић на челу, чије би уређење било тријалистичко, с тим што би уз велику српску јединицу постојале хрватска и словеначка. Становништву су гарантована грађанска и политичка права и слободе, привредни и културни напредак, правна сигурност и законска заштита, изузев за ратне злочинце, који су морали бити кажњени. Срби, Хрвати и Словенци су позвани да се заједнички боре против фашизма и окупације. Револуционарне одлуке КПЈ, којима су мењани грађански поредак и државно уређење, осуђене су и проглашене незаконитима, а све промене, политичке и социјалне, требало је да буду извршене после рата, демократским путем. КПЈ је оптужена за подстицање и вођење грађанског рата, али је позвана да прекине „своју штетну разбијачку акцију", потчињавајући се „у ослободилачком рату општој народној дисциплини". За разлику од других равногорских текстова, у којима су потпуно занемаривана социјална питања, у овом је истакнута њихова важност и потреба решавања. Све те одлуке показале су се као закаснеле, испољавајући узалудност покушаја равногорског покрета да коригује своју политику и прилагоди је стварности југословенског простора. Да су четници и у међународном погледу постајали све усамљенији, показивао је и постепени одлазак британских војних мисија из четничких штабова.

Као закаснео и нереалан у пролеће 1944. показао се и план Хермана Нојбахера, специјалног немачког изасланика за Балкан и највишег цивилног чиновника. Уочавајући неуспех немачке политике и предвиђајући војни пораз, он је сачинио план о садејству свих антикомунистичких чинилаца, процењујући да би се могло сакупити око 80.000 војника (50.000 четника, 25.000 припадника СДС и 5.000 припадника СДК), који би се супротставили партизанском покрету и помогли немачку одбрану. Да би се те снаге привукле, требало је створити српско-црногорску федерацију у којој би се налазио и цео Санџак, са генералом Недићем као председником и одређеном аутономијом у унутрашњој управи. Немачка надлежност била би ограничена на управну контролу, репресивне мере биле би ублажене, а рад БУ обновљен. Иако је план био осмишљен искључиво ради осигурања немачких интереса, А. Хитлер га је у априлу 1944. одбио, не пристајући да ублажи режим према српском становништву.

У првим месецима исте године започело је савезничко бомбардовање војних објеката, привредних постројења и саобраћајница корисних Немцима. Немачки окупатор је у овим акцијама изгубио надмоћ над ваздушним простором изнад Југославије, али је разорном дејству бомби изложено више градова. Средином априла 1944, управо на Ускрс, док су многи грађани били у црквама, бомбардован је Београд. Страдале су улице, болнице и санаторијуми, главна железничка станица, једна војна фабрика, зграда Гестапоа на Дорћолу. Током овог, а и у накнадном таласу бомбардовања, тешко су оштећени и други градови: Лесковац, Ниш, Краљево, Сплит, Шибеник, Бања Лука, Никшић, Славонски Брод. Подгорица и Задар готово су сравњени са земљом, а бруталност напада била је равна немачком бомбардовању 1941, због чега је становништво било огорчено, не разумевајући смисао жртвовања цивила и стамбених зграда. Само у априлском бомбардовању Београда погинуло је око 1.160 грађана, чиме је отворено питање да ли су вође антифашистичких покрета у Југославији захтевале такву врсту демонстрације савезничке надмоћи над Немцима и убрзање њиховог војног пораза. Одговорност је пре свега приписивана Ј. Б. Титу, али није потврђена поузданим историјским изворима.

Партизански покрет је у то време постизао значајне дипломатске и војне успехе. В. Черчил и Ј. Б. Тито су убрзо после Техеранске конференције започели међусобну преписку, током које је британски премијер показивао све веће интересовање за партизански покрет и поверење у његовог вођу, уверен да је његово комунистичко опредељење много блаже него совјетских бољшевика, што би допринело компромису са монархијом. Да га приклони попуштању, сугерисао му је да у Србији преовлађује прочетнички и антикомунистички став сељаштва. Према договору који је постигао са Стаљином, у фебруару 1944. у ВШ је стигла прва совјетска мисија са генералом Корњејевим на челу. Партизанско-совјетска сарадања од тада није ишла само преко шифрованих веза, него је успостављена директно, а недуго потом, почетком априла 1944, у СССР је упућена мисија НОВЈ, коју су водили М. Ђилас и генерал-лајтнант Велимир Терзић. Мада је речено да је њен карактер војни, имала је важне политичке задатке, проистекле из потребе да се осигурају постигнуте револуционарне промене. У Лондон је упућен Владимир Велебит, човек којем је Ј. Б. Тито и раније поверавао разговоре са западним дипломатама и државницима у Италији, Египту и Алжиру. Колико је В. Черчилу било стало до сарадње показује чињеница да је Титовог изасланика примио већ приликом његовог првог доласка у мају 1944, а да се ниједном није срео са С. Јовановићем, најугледнијом личношћу у емигрантској влади и њеним председником од јануара 1942. до јуна 1943. Војну мисију НОВЈ једино нису хтеле да прихвате САД, наклоњеније четницима. Редовност веза успостављених са западним савезницима побољшана је после неуспелог немачког покушаја крајем маја 1944. да нападом на Дрвар, где су се тада налазили ВШ и центар „нове Југославије", буде уништено вођство партизанског покрета („Десант на Дрвар"). После жестоких окршаја, Тито је у ноћи између 3. и 4. јуна, први пут напуштајући јединице и тло Југославије, авионом пребачен у Бари, а потом британским бродом на Вис, утврђено острво које су бранили британски командоси и једна партизанска дивизија. На Вис је затим дошао и остатак ВШ, задржавајући се ту све до јесени 1944. и постижући значајне споразуме.

Све време контролишући дешавања у југословенској емиграцији, Британци су у мају 1944. утицали на пад владе Б. Пурића, незадовољни -- између осталог -- што није хтео да жртвује Д. Михаиловића као министра војске. Осим тога, ни партизанско вођство није хтело да преговара са избеглим политичарима све док се у влади налази вођа супарничког покрета. Мандат за састав нове владе поверен је Ивану Шубашићу, бану Хрватске бановине, као умереном политичару, декларативно спремном на српско-хрватски и емигрантско-партизански компромис. Шаљући га на преговоре са Титом, Британци су покушали да у земљу упуте и краља Петра II, али је Тито одлучно одбио такву могућност. За НКОЈ је довољан уступак представљало и то што је преговарано са представником владе која је у Јајцу проглашена незаконитом. Праћен британским амбасадором, И. Шубашић је на Вис стигао као председник и једини члан владе, будући да је именовање министара зависило од споразума са Титом. После тродневних разговора, одржаних 14--16. јуна, прихватио је федералистичко уређење, одао признање партизанској војсци, признао тековине дотадашње борбе, осудио колаборацију и подржао јачање борбе против фашизма и окупације. С обзиром на то да је Тито прихватио стварање јединствене владе, у коју је требало да уђу Сретен Вукосављевић и Драго Марушић, потврђена је одлука о суспензији монархије до ослобођења земље и договорено да се из дипломатских представништава уклоне противници НОБ.

Политичари у емиграцији, превасходно српски, били су незадовољни постигнутим споразумом. Са становиштва бројности српског народа, уважавања српских интереса и поштовања страдања и улоге у борби против окупатора, сматрали су понижавајућим што су три најважније функције у новој власти заузимали Хрвати: И. Рибар као председник АВНОЈ-а, И. Шубашић као председник владе у Лондону и Ј. Б. Тито као председник НКОЈ. Штавише, страховали су да ће таква политика бити настављена и по завршетку рата. Споразум није задовољио ни Британце, који су очекивали стварање заједничке, јединствене владе, док је према споразуму Тито--Шубашић двојство владе било продужено. Ради његовог потврђивања или евентуалних измена, В. Черчил и Ј. Б. Тито разговарали су 12. и 13. августа 1944. у Казерти код Напуља. Покушавајући да уговори састанак између Ј. Б. Тита и Петра II, британски премијер настојао је да краљу осигура што повољнији положај, захтевао обећање да партизани неће силом уводити комунизам и добијено оружје користити у грађанском рату. Британци су и тада веровали да је Тито „мекши бољшевик" него комунисти у Русији, те да због његовог придобијања треба чинити уступке.

Војни и политички значај ослобођења Србије. Значај југословенско-британских преговора порастао је почетком завршних операција за ослобођење Србије у лето 1944, након више настојања главнине партизанских снага да се врате на тај простор. Заинтересованост више ратујућих страна за њега показивала је оправданост Титовог уверења да је Србија кључна земља рата у Југославији. Партизани су тиме добијали прилику да свог главног идеолошког противника поразе управо тамо где је имао најјаче упориште и да тако постигну коначну победу у грађанском рату. Уз то, у Србији би дошли у контакт са Црвеном армијом, чији се Трећи украјински фронт примицао Дунаву. Мобилизацијски и економски разлози такође су били важни јер би извршеном мобилизацијом био попуњен и повећан састав партизанске војске, чије би снабдевање било омогућено у овим богатим подручјима. Напокон, освајање Београда давало је велику психолошку предност над противницима. Равногорски покрет је пак у Србији бранио свој најважнији ослонац, са свешћу да ниједна победа у западним деловима Југославије не би могла надокнадити евентуални пораз. С друге стране, Немци су бранили богате руднике и важне комуникације, тим значајније што је, ради одбране Немачке, из Грчке преко моравско-вардарске долине повлачена група армија „Е" са око 350.000 војника.

ВШ је одлуку да се центар борбе пренесе у Србију донео још у мају 1944. Иако је тих месеци на овом простору образовано неколико нових партизанских дивизија, Тито је ослобађање препустио јединицама формираним у западним деловима Југославије. Како се не би поновио победнички улазак српских трупа у Београд, сличан оном из новембра 1918, ослобођење Србије морало је доћи са запада. Она се није могла ослободити, требало је да буде ослобођена. Мада су у јединицама које су учествовале у завршним операцијама борачки састав углавном чинили Срби, међу којима је било и Србијанаца, настајала је подела на прочетничку Србију и партизанско „западно српство".

Током битке за Србију, започете у августу 1944, партизанске снаге су сарађивале са британским ваздухопловством, а везу са Црвеном армијом, која је стигла на југословенско-румунску границу код Турн-Северина, успоставиле 12. септембра, што је за њих имало прворазредну важност, будући да су се среле са својим идеолошким и војним заштитником. Истог дана постигнута је још једна велика победа. Краљ Петар II, који је под притиском Британаца крајем августа разрешио Д. Михаиловића дужности команданта ЈВуО, позвао је равногорске снаге да се ставе под команду Ј. Б. Тита, наневши им најтежи морални ударац. Нижући војне и дипломатске успехе, Тито је, без обавештавања Британаца и без пратње иједног Југословена, био у Москви од 21. до 28. септембра. У разговорима са Стаљином отворена су политичка и војна питања, везана за међународно признање „нове Југославије", помоћ у наоружању и новцу, садејство НОВЈ и Црвене армије, наставак рата. Поред Шарла де Гола и Едварда Бенеша, Тито је тако био једини вођа покрета отпора који је усред рата разговарао са двојицом шефова Антифашистичке коалиције -- В. Черчилом и Стаљином. Запањене британске дипломате тумачиле су овај тајни одлазак у Москву као превару, увидевши да политика подршке није Тита одвојила од идеолошких узора и главних налогодаваца. Осим тога, он се почетком октобра, на повратку из СССР, у Крајови (Румунија) састао са маршалом Толбухином, командантом Трећег украјинског фронта. Иако су се јединице Црвене армије већ налазиле на територији Југославије, договорено је да од Тита и званично буде затражена дозвола за њихов улазак, чиме је вођство партизанског покрета добило неку врсту међународног признања, будући да су англоамеричке трупе примораване да у случају војних дејстава на југословенском простору поступе истоветно. Истом приликом постигнут је и договор о укључивању бугарских јединица у завршне борбе за ослобођење Србије и остатка Југославије. Како је Бугарска капитулирала 9. IX 1944, совјетска врховна команда је њене трупе већ укључила у састав Трећег украјинског фронта, против чега су протестовале САД и Велика Британија, сматрајући потпуно непримереним да бивше окупационе снаге, огрезле у злочину, политичком одлуком буду преименоване у ослободилачке. Најтеже је било погођено локално становништво јер су се у овим јединицама налазили исти војници који су протеклих година вршили терор, али су нове југословенске власти већ размишљале о могућој федерацији с Бугарском.

Партизанска војска и јединице Црвене армије спојиле су се код Велике Плане 19. септембра. Завршна битка за Београд вођена је од 14. до 20. октобра садејством партизанске Прве армије под командом Пека Дапчевића и јединица Црвене армије, којима је командовао маршал Толбухин. Престоницу су већ биле напустиле војне команде, бивши министри, генерал Недић, најповерљивији немачки сарадници и одреди СДК, намењени одбрани Берлина. На Титову молбу, црвеноармејци су избегавали непотребно коришћење тешке артиљерије, а у град су, на велико одушевљење Београђана, први ушли југословенски партизани. Понегде су још увек вођене уличне борбе, настављене и наредних дана, јер су иза главнине немачке војске заостале диверзантске немачке групе, трудећи се да нанесу што веће људске жртве и материјалну штету. Упоредо с тим, револуционарна власт је учвршћивала своје позиције.

Разговоре започете у јуну на Вису, а продужене у октобру у Белој Цркви, Ј. Б. Тито и И. Шубашић завршили су потписивањем новог споразума у Београду 1. XI 1944. Потврђујући претходне договоре, унапредили су их одлуком о стварању намесништва, на које је Петар II требало да пренесе краљевска овлашћења. Истовремено, организован је рад Јединственог народноослободилачког фронта (ЈНОФ), с циљем окупљања свих антифашистичких снага: почев од КПЈ и масовних организација под њеним руководством (УСАО Југославије и АФЖ-а), преко остатака грађанских странака до појединаца који су желели да се боре против фашизма. КПЈ је тиме целокупан политички живот стављала под своју контролу, а нуђењем сарадње онима који претходних година нису учествовали ни у антифашистичком отпору ни у колаборацији формално прихватала савезничке препоруке.

Унутрашње и међународне околности краја рата у Југославији. Саставши се на Кримској конференцији фебруара 1945, вође антифашистичке коалиције сагласиле су се да се формира јединствена југословенска влада, а АВНОЈ прошири некомпромитованим народним посланицима изабраним на изборима из 1938. Не противећи се тим саветима и захтевима, КПЈ је постепено освајала власт, због чега је био узалудан покушај Петра II да се успротиви предаји краљевских овлашћења. Намесништво је образовано 2. III 1945, а чинили су га Срђан Будисављевић, Анте Мандић и Душан Сернец. Три дана касније, 5. марта, оставке су поднеле обе владе -- НКОЈ и влада И. Шубашића, те је јединствена Привремена влада Демократске федеративне Југославије (ДФЈ) образована 7. III 1945. Њен председник, Ј. Б. Тито, био је и министар народне одбране; потпредседници су били Милан Грол и Е. Кардељ, док је министарство спољних послова водио И. Шубашић. Министри су одређени и за сваку од будућих федералних јединица, чиме је потврђивана идеја федерације. Иако је у влади било политичара из предратних грађанских странака, одлучујућу улогу имала је КПЈ.

Донекле умирени привидним демократизмом нових власти, Британци су доживели још једно непријатно изненађење када је Ј. Б. Тито поново отпутовао у Москву, где је 11. априла потписао „Уговор о пријатељству и међусобној сарадњи Југославије и СССР-а". Нове власти су тако и пре краја рата показале да ће СССР бити земља на коју ће се Југославија угледати и од које ће, осим војне и материјалне помоћи, примати упутства за политичко деловање.

Упоредо са организацијом власти и борбом за међународно признање, вођене су завршне борбе за ослобођење земље. После Београда ослобођени су остатак Србије, Банат и део Барање, а до краја 1944. Македонија, Црна Гора, КиМ, Херцеговина, Далмација. Крајем исте године у Срему и на Дунаву стабилизовао се Сремски фронт, чије је одржавање изазивало многобројна тумачења. Дејством Црвене армије показало се колико су партизанске јединице биле неприпремљене за фронталне борбе. Почетком 1945. оне су реорганизоване, те су створене четири армије; НОВЈ је преименована у Југословенску армију (ЈА), а ВШ НОВЈ у Генералштаб ЈА. Без помоћи Црвене армије, међутим, оне су на Сремском фронту биле скоро немоћне. Број погинулих војника, необучених за такву врсту ратовања, био је све већи, нарочито међу младим војницима, мобилисаним у Србији у јесен 1944, без икаквог борбеног искуства. Према неким проценама, са тог простора је за кратко време мобилисано око 300.000 људи, махом младих, чиме је отворено још једно болно питање II светског рата. На другом крају Србије, на КиМ, у децембру 1944. избила је велика побуна Албанаца. Користећи као повод одбијање да се боре на Сремском фронту, побуњеници су покушавали да спрече издвајање овог простора из састава Велике Албаније и његово остајање у Србији. Побуна је угушена тек крајем фебруара 1945. Пробој Сремског фронта пак извршен је 12. III 1945, након чега су партизанске армије продужиле напредовање ка западу и северозападу земље. Првог дана маја заузеле су целу Истру и ушле у Трст, напустивши га потом под притиском савезника. Загреб и Љубљана ослобођени су 8. маја. Наредног дана капитулирала је Немачка, али су борбе у Југославији трајале до 15. V 1945.

У време ослобођења Србије, а потом и других делова Југославије, револуционарне власти су масовно кажњавале учеснике у окупационој власти, сараднике фашизма, идеолошке противнике и „непријатеље револуције". Број таквих био је велик јер су се међу њима нашли фолксдојчери, припадници несловенских националних мањина који су подржали режиме успостављене после Априлског рата, припадници равногорског покрета и других четничких формација, „љотићевци", усташе, домобрани, колаборационисти, ратни профитери. Осим што је била веома велика, та скупина је била и врло разнолика, пре свега по степену одговорности, али се револуционарне власти нису много бавиле утврђивањем појединачних кривица. Посебну оштрину показале су према српском грађанству, као носиоцу „великосрпског хегемонизма", сматраног за највећег противника револуције, због чега су заједно са колаборационистима страдали и многи недужни људи. Већа толеранција испољена је према националним мањинама чије су матичне државе почеле да граде социјалистичко уређење, углавном уз помоћ јединица Црвене армије. Тако су нове власти, размишљајући о уједињењу са Албанијом, српским колонистима, протераним за време рата са Косова, из Метохије и Македоније, привремено забраниле повратак на своја имања, допуштајући да на њима остану Албанци, у многим случајевима досељени из Албаније. Штавише, Албанцима је дата пуна аболиција, с образложењем да су албанске масе биле „заведене". Поражене војске масовно су ликвидиране, са изузетком припадника СДК, које су Немци под заштитом одвели у Немачку. Четници из Србије и Црне Горе нашли су се у зиму 1945. на простору Босне, разишавши се по питању правца даљег одступања. Црногорски четници, предвођени Павлом Ђуришићем, одлучили су да се повуку ка Словенији, где су се сакупљале и друге јединице које су изгубиле рат, верујући у могућност образовања антикомунистичког фронта или се надајући предаји англоамеричким снагама. Усташе су им, међутим, у априлу 1945. нанеле велике губитке, на превару заробивши и већину официра, које су потом погубиле у Старој Градишки или Јасеновцу. Главнина четничких јединица која је остала у Босни изгинула је у мају 1945. на Зеленгори и Сутјесци. Према сећању М. Ђиласа, тада је, уз коришћење авијације, побијено више хиљада четника, а спасло се неколико стотина, међу којима и Д. Михаиловић с једном мањом групом. Преживели поражени војници, без обзира на то којим су снагама и нацијама припадали, погубљени су у Словенији и на граници са Аустријом. Процене броја ликвидираних крећу се од неколико десетина хиљада до вишеструко већег броја, због чега је тај проблем и данас један од оних који изазивају расправе и различита тумачења.

Последице рата. На целокупном простору југословенске државе, у зависности од постојећих околности, примењивани су репресија, терор, масовно насиље, злочини, геноцид и холокауст.

Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у потпуности је спровођен на територији коју је контролисао усташки режим. Доносећи расистичко закондавство, усташе су програму колективног уништавања давале изопачену легалну форму, а злочини које су притом починиле били су таквих размера и облика да су изазивали згражавање и ужас других фашистичких држава. Као главни покровитељи НДХ, Немци су препоручивали ублажавање терора, будући да је његово спровођење подстицало отпор српског становништва, избијање устанака и непрестане ратне сукобе, али утицај на А. Павелића и његове следбенике нису искористили да онемогуће њихове чудовишне планове. Изразито антисрпски опредељени, тај су проблем сагледавали превасходно у контексту сопствене потребе за пацификацијом простора и његовог несметаног коришћења. Истовремено, сами су захтевали „коначно решење" јеврејског питања, подстичући и друге окупационе управе на потпуну ликвидацију јеврејског становништва. У Банату је то учињено већ 1941, а на преосталим подручјима те и наредних ратних година. Припадници мађарских окупационих снага (хонведи) и њихови помагачи из војске и полиције извршили су рацију у више градова и села јужне Бачке. У најмасовнијој, изведеној почетком 1942. у Новом Саду и околини, с циљем погрома над Јеврејима и Србима, већина жртава убијена је на обали залеђеног Дунава и бачена под лед. Том приликом у граду и другим насељима убијено је око 4.000 људи: 2.578 Срба, 1.068 Јевреја и више десетина припадника других националности, а међу убијенима је било и око 480 деце. Осим одвођења у логоре целих породица, београдски Јевреји убијани су отровним гасом у специјалном камиону („душегупки"), који је током тог стравичног чина кружио градом. Тако је до краја маја 1942. усмрћено око 8.000 Јевреја и око 500 ухваћених илегалаца и партизана. Употребљавајући те и сличне методе, Немци су уз садејство усташа и разних колаборациониста убили око 60.000 југословенских Јевреја или 80% њиховог предратног броја.

Према постојећим истраживањима, на простору Југославије је током рата постојало око 70 концентрационих и сабирних логора и преко 300 затвора, али је становништво одвођено и у друге логоре, подигнуте у Пољској, Аустрији, Немачкој, Норвешкој, Мађарској. Најзлогласнији логори основани су у НДХ, почев од априла 1941, када су први логораши доведени у једну фабрику код Копривнице. После овог формирани су и логори: Јадовно, Керестинац, Тења, Ђаково, Славонска Пожега, Сисак, Горња Ријека, Новска, Приједор, Паг, Јасеновац и др. По злу и броју убијених људи најужаснији је био систем концентрационих логора Јасеновац. Више логора формирано је и у Србији: Сајмиште, Бањица и Топовске шупе у Београду, потом логори у Нишу (Црвени крст), Шапцу, Крагујевцу, Чачку, Крушевцу, Зајечару, Бору, Лесковцу.

Нове југословенске власти наводиле су да је током рата убијено преко 1.700.000 људи, али је наредних година и деценија тај број из различитих разлога оспораван, с обзиром на то да су, осим научних мотива, демографских и статистичких, све време били присутни национални, политички и идеолошки. Отварана су питања националне и покрајинске припадности жртава, утврђивања починилаца злочина и геноцида, дилеме да ли се сви који су погинули или били убијени могу сматрати жртвaмa рата. Проблем су представљали недостатак и непоузданост историјских извора, будући да џелати често нису водили евиденцију, да је беснео дивљи, ничим контролисани терор, да је становништво расељавано и исељавано, да су многи успели да побегну, да се многобројни логораши и ратни заробљеници због неслагања са победом револуције нису вратили у земљу, да су сведочанства о злочину плански уништавана. Никада није постигнута ни приближна сагласност о броју убијених у логорима, пре свега у Јасеновцу. Државна комисија Народне републике Хрватске изнела је већ 1945. претпоставку о пола милиона јасеновачких жртава. Наредних деценија тврдило се да је у логору уморено око 700.000 људи, а потом је тај број свођен на 350.000--400.000, мада се и у савременој хрватској и у српској историографији и овај податак умањује. Данашња историјска наука у Србији углавном се слаже да број стварних жртава рата износи око 1.050.000. Демографски је већи и износи око два милиона јер обухвата расељено становништво и драстичан пад наталитета, изазван ратним околностима. Према националној припадности, највећи губитак имали су Срби и Црногорци -- око 537.000, потом Хрвати око 190.000--240.000, муслимани око 80.000--100.000, Словенци око 28.000--36.000. Другачија слика добија се када се број страдалих упореди с укупним бројем припадника једне нације и њеном процентуалном заступљеношћу у југословенском становништву. Осим тога, нужно се отвара питање колико је међу страдалима било цивила, жена и деце, које су униформе носили убијени и којим су ратујућим странама припадали. Иако у расправи о тим проблемима није постигнута сагласност, коришћени пописи сведоче о трагедији коју је Југославија доживела, потврђујући да су њене људске жртве износиле око 10,8% предратног становништва, далеко више од других савезничких земаља и уз масовно убијање деце. Према постојећим истраживањима, у најмонструознијој фашистичко-усташкој творевини, у НДХ, убијено је 42.791 српско дете, 5.737 ромске деце, 5.434 муслиманске, 3.710 јеврејске, 2.289 хрватске.

Процењивање висине материјалне штете започело је већ у завршници рата као део припрема за предстојећу Мировну конференцију. Различити тимови стручњака израчунали су да је без својих кућа остало око 3,3 милиона људи, будући да је од 2.436.534 куће срушено или теже оштећено 504.160 (20,7%). Уништено је 289.000 сеоских газдинстава, 24% земљишта засађеног воћем, 38% предратних винограда, 56% сточарства, живинарства и пчеларства. Од 7,2 милиона хектара под шумом девастирано је 295.000, а 175.000 је претворено у камењар. С обзиром на развијену дрвну индустрију, уништено је 1.150, а оштећено 1.316 стругара. Од укупног броја индустријских постројења уништено је или пренето у Немачку 36,5%, а у рударству и рудничким постројењима 51%. Повлачећи се, Немци и други окупатори разарали су већ оштећене пруге, путеве и мостове, због чега је железнички саобраћај имао штету од 81%, железнички мостови 80%, путеви 65%, а речни саобраћај 70%. Порушено је више стотина манастирских и црквених зграда, при чему су уништавана и друга њихова добра: архиве, библиотеке, иконостаси и различите драгоцености, чиме је СПЦ причињена штета у износу од преко 3,3 милијарде динара. Према проценама Државне комисије за утврђивање ратне штете, југословенској привреди и заједници учињена је директна материјална штета у износу од 9.145.000.000 долара, од чега је ратна штета коју је нанела Немачка износила 7.120.000.000 долара, док су Мађарска, Бугарска и Италија оштетиле Југославију за 2.025.000.000 долара. Целокупна ратна штета процењена је на 46.900.000.000 долара, у чему је Немачка учествовала са 35.858.000.000 долара, Италија са 9.850.000.000, а Мађарска и Бугарска са 1.192.000.000 долара. Ипак, вредност уништених и оштећених уметничких добара, као и оних која су неповратно нестала, није могуће у потпуности проценити.

ИЗВОРИ: В. Дедијер, Дневник, I--III, Бг 1945−1950; Б. Кризман, Југославенске владе у избјеглиштву 1941--1943, Зг 1981; Б. Петрановић, Југословенске владе у избеглиштву 1943−1945, Зг 1981; Љ. Бобан, Хрватска у архивима избјегличке владе 1941−1943, Зг 1985; A. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, I−II, Бг 1986; A. Милетић (прир.), Априлски рат 1941. Зборник докумената, 2, Бг 1987; Б. Петрановић, M. Зечевић, Југославија 1918−1988, Бг 1988; M. Ђилас, Револуционарни рат, Бг 1990; M. Грол, Лондонски дневник 1941−1945, Бг 1990; К. Фотић, Рат који смо изгубили. Трагедија Југославије и погрешка Запада, Бг 1995; М. Ђ. Недић, Десна Србија. Моја реч Србима 1941−1944. Изабрани ратни говори, Бг 1996; Д. М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала. Изабрани ратни списи, 1−2, Бг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: С. Краков, Генерал Милан Недић, Минхен 1968; В. Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941−1944, Бг 1970; Н. Живковић, Ратна штета коју је Немачка учинила Југославији у Другом светском рату, Бг 1975; Ф. Jелић Бутић, Усташе и Независна Држава Хрватска 1941−1945, Зг 1976; E. Баркер, Британска политика према југоисточној Европи у Другом светском рату, Зг 1978; Б. Кризман, Aнте Павелић и усташе, Зг 1978; J. Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, Зг--Бг 1979; M. Борковић, Контрареволуција у Србији. Квислиншка управа у Србији 1941−1944, 1−2, Бг 1979; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза, 1−2, Бг--Тг 1982; Б. Петрановић, Револуција и контрареволуција у Југославији (1941−1945), 1−2, Бг 1983; В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1983; Б. Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Лондон 1984; М. Стефановић, Збор Димитрија Љотића 1934−1945, Бг 1984; В. Ђуретић, Савезници и југословенска ратна драма -- Између националних и идеолошких изазова, I−II, Бг 1985; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918−1988, 2, Бг 1988: М. Лиз, Силовање Србије. Британска улога у Титовом грабљењу власти 1941−1944, Бг 1991; Б. Петрановић, Србије у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992; К. Николић, Историја равногорског покрета, 1−3, Бг 1999; Д. Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату, Бг 2002; Љ. Шкодрић, Министарство просвете и вера у Србији 1941−1944: судбина институције под окупацијом, Бг 2009; С. К. Павловић, Хитлеров нови антипоредак. Други светски рат у Југославији, Бг 2009; Б. Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије. Оружане снаге српске владе 1941−1945, Бг 2011; А. Стојановић, Идеје, политички пројекти и пракса владе Милана Недића, Бг 2015.

М. Радојевић