ДРОБЊАЦИ
ДРОБЊАЦИ, географска регија у северној Црној Гори, у тзв. Старој Херцеговини, као и назив за старо племе које насељава територију измeђу Мораче на истоку, Никшићког поља на југу, реке Пиве на западу и реке Таре на северу. Регију Д. чине две субрегије: на југу Дробњачко корито, оивичено планинским гребенима, и на северу површ Језера (Дробњачка или Језерска површ, 1.500 м н. в.). Са Дробњачке површи уздиже се планина Дурмитор (Боботов кук, 2.523 м; Безимени врх, у непосредној близини, око 400 м северозападно, 2.487 м; Шљеме, 2.455 м; источни врх Шљемена, 2.445 м; Милошев ток, 2.426 м; Бандијерна, 2.407 м; Рбатина, 2.401 м; Лучин врх, 2.396 м и др.). Главни путни правац у Д. је друм Никшић--Шавник--Жабљак--Пљевља. Он је на југозападу повезан путем Никшић--Фоча, а на североистоку са путем Подгорица--Београд. На вишим планинама на површи Језера доминира планинска клима, а на Дробњачком кориту влада умерена варијанта планинске климе. У Шавнику средња годишња температура ваздуха је 8 ^0^С, број сунчаних дана је 210 годишње, а годишње се у просеку излучи 2.023 мм падавина. Предео Дурмитора проглашен је националним парком 1952. и обухвата истоимену планину са кањонским долинама Таре (146,4 км), Драге и Сушице (14 км) и горњи део кањонске долине Комарнице (40 км), површине 39.000 ха. На Дробњачкој површи налази се 18 ледничких језера (тзв. горске очи): Црно, Велико Шкрчко, Мало Шкрчко, Зелени вир, Јаблан, Валовито, Вир у Локвицама, Срабље, Модро, Сува локва, Змиње, Барно, Пошћенско, Забојско, Вражје, Рибље, Зминчко и Шушичко. Најпознатије и туристички најатрактивније је Црно језеро које је на 1.416 м н.в. и има површину од 0,515 км² и чине га Велико (0,338 км², дубина 24,5 м) и Мало језеро (0,177 км², дубина 49,1 м) која су повезана језероузином. Околне реке (Тусиња, Буковица, Бијела, Шавник, Комарница и др.) припадају сливу Пиве и пуне вештачку акумулацију Пивско језеро, формирану 1976. за потребе хидроелектране Мратиње (120 МW). У околини постоје и многобројни крашки извори. Вода врела у Горњој Буковици се флашира. Дробњачка површ са Дурмитором има више од 1.600 врста васкуларних биљака. Међу њима је велик број ендемита с елементима алпске, алпско-арктичке и медитеранске флоре. У реци Тари је регистровано осам врста аутохтоних врста риба. Ту су 172 врсте птица и крупна дивљач међу којом је и мрки медвед. Дробњачка површ са Дурмитором представља изузетну природну вредност. У Д. се налазе многобројни споменици културе од античког периода до најновијег доба: ранохришћански и средњовековни споменици -- рушевине утврђења, мостови, карауле, некрополе, манастирски комплекси у долини реке Таре и др. Национални парк „Дурмитор" је због природних лепота, амбијенталних и културних вредности уврштен у списак Светске културне и природне баштине у Паризу 1980, док је кањонска долина Таре (дубина до 1.300 м) сврстана 1977. у Светске еколошке резерве биосфере (Унесков програм „Човек и биосфера").
Племе Д. је настало од неколико породица досељених на површ Језера из околине Никшића (тзв. Никшићке рудине). Са површи су Д. протерали староседеоце Криче. Најпре су се бавили само сточарством, а касније и земљорадњом. Више сточарских катуна је временом прерасло у стална насеља. Први пут се Д. као презиме помиње 1354, а као племе 1390. Племе су основали: Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи. Дуго времена су Д. имали чврсту племенску организацију и уживали извесну аутономију. За Д. су карактеристична велика миграциона кретања (Лика, Гласинац, Подриње, Западна Морава, Скопска Црна Гора, Бока которска, територија између Штимља и Неродимља, Вучитрн, Ибарски Колашин, околина Београда и Новог Пазара и др.), те се на њихово племенско име често наилази у називима насеља и презименима појединих породица. У етничком погледу већина Д. су Срби, углавном православци (славе Св. Ђорђа -- Ђурђевдан од 1605. када су победили Турке и „побратимили се"). По Јовану Цвијићу (по пореклу Д.), племе Д. карактеришу: понос, част, умереност, одмереност, разборитост, досетљивост, стрпљивост, одлучност, храброст, бистрина и др. Пољопривреда је вековима била основна делатност становништва. Гајење оваца, коза, говеда и коња је традиција. Месо, млеко, сир и вуна су производи са препознатљивим квалитетом. Носилац развоја су сточарске фарме у Буковици (општина Шавник) и Пишћу (општина Плужине). Главне биљне културе су: јечам, раж, овас и хељда. У Дробњачком кориту гаје се шљиве, јабуке и крушке (производња ракије). Од повртарских култура гаје се кромпир, купус, грашак, лук, мрква, цвекла и др. Последњих година привреда се оријентише према туризму (зимски туризам, семинари, сплаварење, ловни туризам, одмор, рекреација, спортски туризам, екстремни спортови и др.) и производњи здраве хране. Главна насеља Д. су Шавник (570 становника у 2003) и Жабљак (1.937 становника у 2003). У Д. се налазе многобројна села различите старости. Нека од села постоје вековима, док су нека касније формирана (присојне стране). Највећи број села је дисперзивног типа.
Дејан Шабић
Д. су племе у Црној Гори насељено на територији која се простире на северу данашње Црне Горе. Тај предео се из историјских разлога назива и Стара Херцеговина. Овде су биле границе племена у време припајања Старе Херцеговине Кнежевини Црној Гори у другој половини XIX в. Током претходног периода те границе су биле подложне променама. Дробњачка територија је висија, оивичена високим планинама Динарског масива, које су испресецане превојима између којих су поља и долине. Област Дурмитора цела је испресецана дубоким кањонима, што је чини једним од најнеприступачнијих предела Европе. Планина Ивица делила је племенску област на два морфолошки различита дела: Дробњачко корито и висораван Језера. Дробњачко корито представља велику увалу испресецану многим долинама речица које утичу у Буковицу, а она у Пиву. Висораван Језера, на надморској висини од око 1.500 м, захвата северозападни део племенске области. Д. су богати водом, изворима, планинским речицама и језерима. Клима је планинска, на висинама оштра, а у долинама умерена. Морфологија, клима, састав земљишта и надморска висина упућују становништво Д. на сточарство, пре свега овчарство. На Језерима, која су богата пашњацима, формирала су се сезонска сточарска насеља -- катуни. Иако неприступачна, ова територија је кроз историју била релативно густо насељена, а преко ње су водили путеви који су спајали Приморје са централном Европом ка северу, а ка југоистоку са Цариградом и Солуном.
Археолошки трагови сведоче о постојању насеља још из бронзаног доба. На територији племена документовани су трагови Илира и Келта. Значајан за ово подручје био је римски пут од Рисна преко Никшића (Оногошт) до Пријепоља (Коловрат). Када је крајем IV в. настало Источно римско царство, касније Византија, ова територија му је припадала све до формирања првих словенских држава, Рашке и Дукље. Словени су се у ове крајеве насељавали од почетка VII в. У другој половини XI в., Д. се нашао у саставу Дукље. У доба краља Милутина припадао је Рашкој. О томе сведочи Светостефанска хрисовуља писана између 1313. и 1318. После смрти цара Душана, Оногошт (Никшић) са Д. дошао је под власт Војиновића, затим Алтомановића, па Хребељановића. Д. су према племенском предању наводно учествовали у Косовском боју под вођством Ђурјана Косовчића. Од 1391. Д. улази у састав државе Сандаља Хранића, а од 1435. херцега Стефана Вукчића Косаче. Све до пада под турску власт 1482. породица Косача владала је читавом планинском облашћу од Неретве до Лима. Ова област се од тог времена назива Херцеговина. У средњем веку, Д. имају улогу у трговини између Дубровника и Котора и Полимља, користећи средњовековни каравански пут via Jesera. У то време Д. су се бавили прометом стоке и друге робе. После смрти цара Душана 1355, феудална власт се постепено растаче, а у планинама и жупама ове области почиње изградња племенског друштва. Племенска традиција повезује Д. са старим српским племеном Новљани, из времена досељавања Словена на Балкан. Наводно су се у Д. доселили из околине Травника још у VIII в. Ово предање је веома непоуздано. Поузданија племенска и братственичка традиција памти да су се преци оних становника који су у XIX в. припадали племену Д. доселили у XVI и XVII в., задржавајући се претходно једно време у пределу Бањана и Рудина.
Д. су првобитно били насељени у малој области јужно од Дурмитора (села Превиш, Петњица, Добра Села и др.), али су удесетостручили своју територију продором на Дурмитор, нарочито на пространу површ Језера, потискујући Криче или Кричкове, старо племе несловенског порекла које су ту затекли. Према једним тумачењима, ради се о романизованим Илирима, према другима о Келтима. Кричи су наводно били сродни са старобалканским племеном Матаруге, односно представљају један њихов огранак. Д. су ширили племенску територију потискујући ово старије становништво преко реке Таре. На ово некадашње племе указују неки топоними, нпр. Кричаку Потарју, као и презиме Кричковић. После велике експанзије, племенска територија Д. се смањивала борбама и разграничењима с околним племенима, попут Мораче, Пиве и Бјелопавлића. Такође, на првобитној дробњачкој територији временом су се формирала још три племена -- Шаранци, Ускоци и Језера. Путописци и истраживачи некад расправљају да ли се ради о делу Д. или о посебним племенима. Новија истраживања потврђују да су то посебна племена.
Етимологија назива Д. није поуздано утврђена. Није сигурно да ли је географски назив дао име племену или је било обрнуто. Ипак више сведочанстава иде у прилог другој тези. Наводно су исељени Д. ово име носили са собом, некад и као своје ново презиме -- Д., Дробњачки, Дробњаковић, а некад као топоним који су донели у нови крај као назив села или предела. Стари, феудални назив за област која углавном касније одговара племену Д. био је жупа Комарница. Под тим именом помиње се и у Летопису попа Дукљанина. У турском дефтеру за Херцеговачки санџак 1477. забележен је назив нахија Комарница, која одговара територији Д. Овај назив полако је потиснут родовским племенским именом Д. у XV в. На основу историјских извора у Дубровачком архиву може се пратити како се племе Д. развијало из пастирских катуна. Под турском влашћу, предео Д. је, као и неки други периферијски, брдски и теже приступачни крајеви Турског царства који нису били потпуно уклопљени у државну администрацију, уживао одређену аутономију. Овај предео је представљао везу црногорских и србијанских територија које су се дизале против Турака и често је био центар отпора. Цео период турске власти обележавају буне, устанци и ратови. Д. су узели учешћа и у Првом српском устанку. Територија племена Д. делимично је припојена Кнежевини Црној Гори после 1859, а у целини после ратова против Турске 1876--1878. и Берлинског конгреса. Успостављање државних структура од тада је полако растакало племенску организацију. Релативна изолованост, живот на катунима, као и бунтовништво и често ратовање формирале су специфичан менталитет Д. Горштачки живот условио је и да се традицијски и патријархални обрасци задрже у Д. релативно дуго.
Племенска слава Д. је Ђурђевдан. Према племенском предању, после победе над Турцима 1605, која се одиграла на овај празник, Д. су се заветовали да ће узети Ђурђевдан за славу свих братстава и родова и то правило су наметали и каснијим досељеницима. Средином XIX в., кад значај племенског устројства почиње да слаби, ово се губи и многи родови се враћају прослављању свог оригиналног свеца-заштитника, а Ђурђевдан задржавају као преславу. Становништво из Д. се кроз историју исељавало у разним правцима. Уз економске, било је и других разлога -- несигурне прилике, притисци Турака, крвна освета. Многи крајеви Србије, нарочито западни делови, као и Шумадија, Топлица, Јабланица, али и Босне и Херцеговине, нарочито Гласинац у XVIII и XIX в., насељавани су из Д. Исељавање у Америку отпочиње крајем XIX в. Д. често раде у рудницима широм САД, а има их и у Јужној Америци и Канади. После II светског рата један број становника Д. колонизован је у Бачкој. Територија некадашњег племена Д. данас припада општинама Шавник и Жабљак.
Младена Прелић
ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, Србија -- опис земље, народа и државе, Бг 1887; А. Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини. Порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу, Бг 1930; М. В. Лутовац, „Развитак и преображавање сеоских насеља у Југославији после Другог светског рата", Зборник X јубиларног конгреса географа Југославије, Бг 1977; J. Марковић, Регионална географија СФР Југославије, Бг 1980; Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Бг 1987; Ј. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1988; М. Анђелић, Геоморфологија, Бг 1990; Ф. Каниц, Србија -- земља и становништво, Бг 1991; С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак. Породице у Дробњаку и њихово поријекло, Бг 1997; С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, Пг 2000; Ж. Лековић, Дробњак у првој половини 19. вијека, Бг 2001.
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)