ДРЉЕВИЋ, Секула

ДРЉЕВИЋ, Секула, правник, политичар (Равни код Колашина, 7. IX 1884 -- Јуденбург, Аустрија, 10. XI 1945). Завршивши Правни факултет у Загребу, 1906. вратио се у Црну Гору и постао секретар Министарства финансија. Потом је био начелник Министарства правде, а од 1909. министар правде. На тој функцији израдио је неколико модерних закона. На министарски положај је поднео оставку 1910. и постао адвокат. Убрзо је постављен на место председника суда у Подгорици. Министар финансија и грађевина био је 1912--1913. Након пада владе постао је противник краља Николе и један од вођа покрета за уједињење Црне Горе и Србије. Током I светског рата оштро је критиковао политику краља Николе и залагао се за безусловно уједињење Србије и Црне Горе. Аустроугарске окупационе власти су га 1917. интернирале у Карлштајн. Учесник је Велике народне скупштине у Подгорици новембра 1918, на којој је донета одлука да се Црна Гора прикључи Србији. После рата је постављен на дужност начелника Министарства правде. Убрзо је поднео оставку и отворио адвокатску канцеларију најпре у Земуну, па у Београду. Од 1920. радио је на оснивању црногорске федералистичке странке. На листи федералиста је 1923. и 1925. биран за народног посланика. Од 1925. био је члан Главног одбора Црногорске странке и имао важну улогу у приближавању црногорских федералиста и Хрватске сељачке странке. Последњи пут је биран за посланика на листи Удружене опозиције 1938. По италијанској окупацији Црне Горе 1941. настојао је да обнови црногорску државност под заштитом италијанског окупатора, те је био један од организатора и главних говорника на Петровданској скупштини на којој су промовисане такве идеје. Октобра 1941. италијанске окупационе власти су га интернирале у Сан Ремо. Након капитулације Италије, у пролеће 1944. прешао је на територију НДХ и настанио се у Земуну. Уз помоћ власти НДХ у Загребу је јула 1944. образовао Црногорско народно вијеће. На самом крају рата, марта 1945, склопио је споразум с вођом црногорских четника Павлом Ђуришићем, по којем је Ђуришић признао Црногорско државно вијеће. Успео је да избегне заробљавање од стране јединица Југословенске армије, али је убијен од стране Ђуришићевих присталица које су га оптуживале за издају и смрт П. Ђуришића.

ДЕЛА: Борба за царинску, војну и дипломатску унију између Црне Горе и Србије, Цт 1914; Централизам или федерализам?, Земун 1926; Балкански сукоби 1905--1941, Зг 1944.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вујовић, Црногорски федералисти 1919--1929, Тг 1981; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

А. Животић