ДРИНСКА БИТКА

ДРИНСКА БИТКА (Битка на Дрини), једна од најзначајнијих битака Српске војске у I светском рату, која је трајала од 6. септембра дo 8. новембра 1914. После Церске битке, Друга аустроугарска армија пребачена је са српског на руски фронт, оставивши само једну дивизију на Сави под командом генерала Крауса. Пета армија се улогорила на левој обали Дрине, на фронту Бијељина--Батар, а Шеста армија, која је оставила једну брдску бригаду на горњој Дрини, пребачена је ближе Петој армији, на простор Зворник--Сребреница--Власеница, где је доведена и стратегијска резерва јачине једне дивизије из Сарајева. Савезници Србије, нарочито Русија, захтевали су да Српска војска продужи офанзиву и онемогући аустроугарској војсци одлазак на руски фронт. Да би изашла у сусрет савезницима, иако веома оскудна у ратном материјалу, умногоме истрошеном још у балканским ратовима, српска Врховна команда је замислила следећи ратни план: Прва армија, са две пешадијске и једном коњичком дивизијом, прелази Саву према Купинову и наступа у Срем. Ту операцију требало је да потпомаже Друга армија са једном пешадијском дивизијом демонстративним дејством код Митровице. Ужичка војска је требало да пређе горњу Дрину код Вишеграда и наступа у Босну. Главнина Друге армије имала је задатак да брани обалу доње Дрине, а Трећа армија је посела средњи ток Дрине. Здружени одреди код Београда и Пожаревца, сведени већином на трупе трећег позива, остали су на својим местима. Офанзива је почела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и три топа, који су из Тимочке дивизије првог позива Друге српске армије у циљу демонстрације пребачени на леву обалу Саве источно од Сремске Митровице код карауле Чеврнтија, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и предузме успешну офанзиву у Срему. Убрзо затим, командант аустроугарске Балканске војске генерал Поћорек, у циљу парирања офанзиве Српске војске у Срему, предузима 8. септембра снажну офанзиву на Дрини, с Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије. Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију првог и Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу, на угрожено лево крило Треће армије; Коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, иако је она успела да на обалама Дрине заустави Пету аустроугарску армију. Офанзива Балканске војске заустављена је не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, него и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство с Црногорском војском, ка Власеници и Сарајеву, у позадину Шесте аустријске армије. Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек захтева хитну помоћ од Врховне команде аустроугарске војске. После овог позива стиже појачање из унутрашњости Монархије, чиме је организована не само заштита бока Шесте армије, него је српска Ужичка војска потиснута назад ка Вишеграду. После одступања Прве српске армије, од трупа у Срему формиран је аустроугарски Комбиновани корпус под командом генерала Крауса, пребачен преко Саве северно од Шапца са задатком да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве српске армије одиграла се једна од најкрвавијих битака у I светском рату -- Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац -- Митровица -- Лешница -- Лозница -- Крупањ -- Љубовија -- Бајина Башта -- Вишеград, које су прешле у дуготрајну позицијску рововску битку. За време борбе код Српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, свакодневно очекивана из Француске преко Солуна, није пристизала. Видевши да ће под таквим околностима изгубити битку, српска Врховна команда наређује постепено повлачење Прве, Друге и Треће армије за одбрану Ваљева, надајући се да ће у том времену попунити редове новим људством и да ће из Солуна стићи очекивана муниција. Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8. новембра, под врло тешким околностима, јер се са војском кретало и становништво које није смело по други пут чекати аустроугарску инвазију. Све три српске армије прикупљене су за одбрану Ваљева до 14. новембра и делимично попуњене регрутима. Како, међутим, очекивана муниција и остала војна опрема није стизала, српска Врховна команда наређује повлачење своје три армије на десну обалу Колубаре, њену притоку реку Љиг и планину Сувобор, чиме је почела Колубарска битка.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Лукић, Битка на Дрини, Бг 1966; М. Ђуришић, Битка на Дрини, Бг 1969.

А. Животић