ДРИНСКА БАНОВИНА

ДРИНСКА БАНОВИНА, територијално-административна јединица у Краљевини Југославији 1929−1941. Доношењем Закона о називу и подели Краљевине на управна подручја, од 3. X 1929. територија Краљевина Југославије је у административном погледу била подељена на девет бановина. Централни део земље заузимала је Д. б., чијом је средином протицала река Дрина, по којој је и добила име. На западу се граничила са Савском, Врбаском и Приморском бановином, на југу са Зетском, на истоку са Моравском и Дунавском, а на северу само са Дунавском бановином. Обухватала је површину од 29.273 км^2^ и била шеста по величини. На том простору, према попису из 1931, живело је 1.345.500 становника. По броју становника била је пета по реду. Седиште је било у Сарајеву, а обухватала је срезове: Бијељински (са центром у Бијељини), Брчански (Брчко), Чајнички (Чајниче), Фојнички (Фојница), Кладањски (Кладањ), Рогатички (Рогатица), Сарајевски (Сарајево), Сребренички (Сребреница), Тузлански (Тузла), Височки (Високо), Вишеград-ски (Вишеград), Власенички (Власеница), Зенички (Зеница), Зворнички (Зворник), Жепачки (Жепче), Ариљски (Ариље), Рачански (Бајина Башта), Мачвански (Богатић), Трнавски (Чачак), Драгачевски (Гуча), Подгорски (Ваљевска Каменица), Црногорски (Косјерић), Рађевски (Крупањ), Јадарски (Лозница), Азбуковачки (Љубовија), Колубарски (Мионица), Посавски (Обреновац), Пожешки (Пожега), Љубићки (Прељина), Поцерски (Шабац), Тамнавски (Уб), Ужички (Ужице), Ваљевски (Ваљево) и Посавотамнавски (Владимирци). До 12. IX 1931. припадали су јој и срезови са центром у Винковцима, Сремској Митровици, Вуковару, Шиду и Жупањи, који су тада припојени Савској бановини. Истом одлуком Д. б. су додељени срез са центром у Травнику, који је до тада био у Приморској бановини, и Моравички срез, са центром у Ивањици. У њеном саставу су била подручја под шумама и пашњацима, планине богате рудама, али и плодне равнице Посавине, Мачве и Семберије. Захваљујући томе, главне привредне гране су биле шумарство и рударство, пошто су се на тлу Д. б. налазили рудник гвожђа код Вареша, рудници угља код Брезе, Зенице, Креке и Угљевика, рудник соли код Тузле и налазиште антимона код Крупња. Обухватала је планине: Бјелашницу, Трескавицу, Романију, Јавор, Златибор, Маљен, Тару, Јелицу, Мајевицу, Цер, Јагодњу, Борању, Сувобор, Медведник. Њеним подручјем протицале су реке: Босна, Дрина, Сава, Морава и Колубара. У периоду 1931--1939. била је подељена на 37 срезова, од којих се 21 налазио на тлу данашње Србије, а 16 на подручју БиХ. Када је 1939. формирана Хрватска бановина, овој су јединици припала три среза из састава Д. б. -- Брчко, Травник и Фојница. Током скоро 12 година постојања Д. б. на банском положају у Сарајеву били су: Велимир Поповић (1929--1935), Ибрахим Хаџиомеровић, вршилац дужности (1935), Предраг Лукић (1935--1937), Душан Давидовић (1937--1938), Михаило Кречковић, вршилац дужности (1938), Владимир Јевтић (1939--1940) и Станоје Михалџић (1940--1941).

ЛИТЕРАТУРА: Привредни водич кроз Дринску бановину, Сар. 1931; Ц. Ђ. Поповић, Земљопис Краљевине Југославије: Дринска бановина, Бг 1938; Земљопис Краљевине Југославије (Управа Града Београда, Дунавска, Моравска, Вардарска, Дринска, Зетска и Врбаска бановина), Бг 1940; M. Радојевић, „Босна и Херцеговина у расправама о државном уређењу Краљевине (СХС) Југославије 1918--1941. године", Историја 20. века, 1994, 1; А. Родинис (ур.), Извјештаји о ситуацији у Дринској бановини, I (1929--1931), Сар. 2009.

М. Гулић