ДРИНА

ДРИНА, река која највећим делом чини границу између Србије и Босне и Херце-говине. Настаје на граници Црне Горе и Босне и Херцеговине код Шћепан Поља, на саставу две велике реке Пиве и Таре, на висини од 433 м. На том месту Д. има просечан протицај од 125 м^3^/с. Она тече према северу, правећи неколико великих лукова и након 220 км тока улива се у Саву код Сремске Раче, на висини од 78 м, где јој је просечни протицај 395 м^3^/с. Од укупне воде која протиче Савом воде Д. чине 32,6%. Слив има површину од 19.926 км^2^ и простире се по територији Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, а мањим делом и Албаније. Највеће притоке са десне стране су Ћехотина (125 км), Лим (220 км), Рзав (24 км) Рогачица (29 км) и Јадар (79 км), а са леве стране Сутјеска (35 км), Прача (61 км), Дрињача (77 км) и Јања (57 км). Највиши протицаји и водостаји су у пролеће, у време топљења снега и великих количина падавина у вишим деловима слива, а најнижи су крајем лета у време минималних количина падавина. Количине воде које протичу реком су неуједначене и у екстремно максималним случајевима су и 26 пута веће од просечних стања. Једна од највећих поплава догодила се 11. XI 1896. када је вода преплавила коловоз моста Мехмед Паше Соколовића, који је у време ниских водостаја 14 м изнад реке. Опасност од поплава се смањила изградњом вештачких акумулација. Оне су изграђене узводно од Вишеграда, код Бајине Баште и код Зворника. Вишеградско језеро настало је иза бетонске бране, дугачке 280 м и високе 79,5 м. Дугачко је 34 км, а његове воде покрећу хидроцентралу јачине 300 МW. Језеро Перућац 13 км узводно од Бајине Баште формирано је 1962. иза бетонске бране, дугачке 461 м и високе 93 м. Успор воде осећа се до Вишеграда. Хидроцентрала је инсталиране снаге од 320 МW. Зворничко језеро формирано је 1955, иза бране високе 42 м. Дугачко је 25 км и његове воде покрећу хидроцентралу снаге 89 МW. Идући према ушћу на десној страни долине Д. смењују се планине: Буковица, Вучевица, Сува гора, Звијезда, Тара, Повљен, Сокол, Јагодња, Бораја, Гучево и Цер, а на левој страни: Маглић, Зеленгора, Трескавица, Јахорина, Деветак, Бокшаница, Сушица, Јавор, Глогова планина, Јаворник и Мајевица. Између њих се Д. пробија кроз неколико проширења и дугачких сужених делова. До Зворника долина је највећом дужином веома уска и трасирање путева кроз њу је представљало велик проблем. Због тога целом дужином није изграђен прометан пут. Дуж сужења између Перућца, код Бајине Баште, и Вишеграда нема пута. То се одразило и на формирање насеља и у долини је само неколико малих градова (Фоча, Горажде, Вишеград, Бајина Башта, Зворник и Лозница). Села су се несметано формирала уз корито реке и по долинским странама. Доњи део долине низводно од Зворника је широк и Д. ту добија карактеристике равничарске реке.

С. Станковић

Латинско име за реку је Дринус (Drinus). После гушења далматско-панонског устанка 9. године, области око обала Д. ушле су у састав Римског царства. Систем административне организације освојених територија окончан је око 15. године, када су у Илирику успостављене провинције Далмација, Панонија и Мезија. Дуго је у науци постојало мишљење да је река Д. представљала границу између провинција Далмације и Мезије, касније Горње Мезије. Међутим, археолошка истраживања су показала да се граница између две провинције пружала 10--20 км источно од тока Д. Наиме, уочена је изузетна сродност материјалне културе на обе обале ове реке, што се јасно види на надгробним споменицима из Сече Реке, Бајине Баште и Врхпоља, на десној, и Вољевице, Црвице и Скелана, на левој обaли Д. На њима су приказане жене које носе спицифичан накит аутохтоног стила израде, чији су сребрни примерци откривени на околним налазиштима. Важан рудник олова и сребра, административно организован за време владавине Марка Аурелија налазио се у Сребреници (Domavia). Насеље никло уз рудник постао је муниципијум у III в., а његова територија простирала се на обе обале Д. У данашњим Скеланима, уз саму Домавију, а насупрот савременој Бајиној Башти на десној обали реке, развило се насеље, идентификовано као municipium Malvesiatium, у којем је регистрована вила, током IV в. украшена мозаицима и фрескама, власништво богатог грађанина, могуће припадника рудничке администрације. Археолошки и конзерваторски радови на овом објекту, започети 2014, још увек су у току. Поред рудника, у овом региону су од велике економске важности били и каменоломи, од којих је онај у месту Дардaгани код Зворника снабдевао Сирмијум кречњаком.

И. Поповић

Д. је и средњовековна жупа и „земља". Иако оскудно сачувани писани извори већином потичу из познијег периода, међу најстаријим насељима у Србији IX и X в. које набраја византијски цар Константин VII Порфирогенит у свом „Спису о народима" наводи се и Међуречје. Назив се сачувао у имену предела управо око састава Пиве и Таре, у близини Шћепан-поља, тачније, подно утврђеног града Сокола, главне резиденције херцега Стефана Вукчића Косаче (1435--1466), „кнеза дринског" (1449). Друга могућа идентификација је средњовековно Међуречје под градом Самобором у жупи Прибуд, источно од Горажда. Хронолошки наредни помен Д. у историјским изворима потиче из Летописа Попа Дукљанина, списа из друге половине XII в., који наводи „жупанију Дрину" и места Цвилин и Брусно. Премда се оба насеља и данас налазе недалеко од Фоче, средњовековног трга Хотче, Хоче, и тачно је забележен назив жупе у којем се сва три насеља налазе -- жупа Д., писац Летописа је погрешио у смештању попришта сукоба српског кнеза Часлава и угарског краља, будући да је реч о Посавини и Срему, те сходно томе -- доњем Подрињу. У складу с развојем територијално-управних целина у српским државама, жупа Д., на простору између града Сокола и Фоче, била је средишња јединица око које је ишло окупљање других жупа и обликовање „земље" Д. Ка овом подручју су гравитирале жупе са насељима која се наводе у повељама напуљског краља за Стефана Вукчића Косачу (1444, 1448. и 1454), а потом у најстаријим османским пописним дефтерима за Босански (1468/69) и Херцеговачки санџак (1475/1477). На основу свих података, реч је о следећим жупама и насељима: Бистрица са тврђавом Прилеп, Говза са истоименим тргом и са тврђавом Јелеч, жупе Сутјеска и Дринаљево са тврђавама Вратар, Тођевац и тргом на Тјентишту, жупа Прибуд са градом Самобором и Међуречјем, град Нови и трг Горажде са својим управним подручјем. „Земља" Д. била је у саставу Србије Немањића, а потом у области жупана Николе Алтомановића до 1373, када је дошло до промене њених граница уздизањем Сандаља Хранића и посебно његовог синовца, Стефана Вукчића Косаче. Са успостављањем османске власти 1465, већина средњовековних жупа остаје сачувана у називима нахија, док је Фоча изабрана за седиште кадилука. „Земља" Д. је била пространо прелазно и транзитно подручје и исходиште путева који су повезивали јадранске градове, пре свих Дубровник и Котор, и унутрашњост српских држава. Осим главне трасе „Дринског пута" (Гацко--Вратар--Тјентиште--Соко--Фоча), овуда су пролазили многобројни његови огранци, водећи ка „земљи" Босни (Горажде--Прача--Врхбосна, Горажде--Самобор--Вишеград), Захумљу (Фоча--Јелеч--Обаљ и Велетин ка Коњицу, долином Неретве), ка Подрињу (околина Сребренице -- преко Вишеграда, Ужица, Ђурђевца на Д., Кључевца на Јадру), и ка Полимљу (Фоча--Брезница / Пљевља--Пријепоље).

Ј. Мргић

У усменом фолклору Д. је река чији је семантички потенцијал воде као границе између „овог"и „оног" света (света живих и света мртвих) у великој мери интерферирао с историјским и геополитичким реалијама. Лирика је препознаје као љубавну препреку и симболичко искушавање мушког и женског принципа („Ђога појим, ђого воде неће, / Веће гледа с ону страну Д., / О'клен цуре ладну воду носе", ЛНП -- С. Кнежевић, Ј. Пандуревић (прир.), Лирске народне пјесме, Бл 2018, 188). Она је, међутим, и реална препрека војном надирању: „У Фочи су до три града тврда: / Једно Д., друго Ћиотина, / А трећи је Црни врх планина, / Тер се Фочи приступит' не даду" (Вук III, 89). Углавном је упамћена као граница међу државним ентитетима различитог устројства и различите номинације који су се на простору Балкана смењивали у распону од више векова. У песмама „старијих" времена граница је „Старог Влаха" („Оде право преко Босне славне / Докле стиже Д. валовитој, / Здраво Д. воду пребродио, / А маши се ломна Влаха Старог"; Вук II, 31). Слично је и у песмама о одласку у хајдуке, које успостављају симболичку вертикалу између аутономне српске државе и „пада под Турке" (обележеног одметништвом) и памте је као границу српске деспотовине („Узех будак, с чим сам аргатов'о, / Па с будаком одох у хајдуке, / Па се ниђе здржати не могох / У држави Јерине проклете, / Већ побегох до студене Д., / Па се маших Босне камените"; Вук III, 1). Идеја о Д. као административној граници ревитализује се у устаничким песмама, посебно код Филипа Вишњића, где фигурира као „племенита међа" између Босне и Србије („Кад је Ђорђе Србијом завлад'о, / И Србију крстом прекрстио, / И својијем крилом закрилио / Од Видина пак до воде Д., / Од Косова те до Биограда, / 'Вако Ђорђе Д. говорио: / ' Д. водо! племенита међо / Измеђ' Босне и измеђ' Србије! / Наскоро ће и то време доћи, / Када ћу ја и тебека прећи / И честиту Босну полазити!'"; Вук IV, 24). Вишњићево ентузијастично виђење („племенита међа") апартно је, међутим, и у великој мери супротстављено реалном и вишевековном историјском искуству живота у Подрињу („Јер сам, браћо, на крајини љутој, / Украј Д., украј воде ладне"; Вук IV, 28). Ово историјско наслеђе („Војску купи ага Мемишага, / Све покупи младе Сарајлије [...] Па их крену ага Мемишага, / Да он узме Шабац и Ваљево / И Лозницу, покрај Д. хладне"; БВ -- Ј. Пандуревић, Из фолклорне ризнице Босанске виле: епско-лирске пјесме, II, Н. Сад 2015, 70) у лирици је интерферирало с типском метафором смрти као женидбе („Ја сам ваше момке оженио, / Црном земљом и зеленом травом"; БВ, 70). У митско-епском кључу Д. је актер архаичне космичке свадбе („Дунав се Савом оженио [...] Одевери Д. ладну воду") коју прати жртвовање ратника на бојном пољу („Кад је дошао летњи Ђурђев данак, / Онди су се војске удариле / И понела Д. ладна вода, / Понела све јуначке руке / И на руке злаћене прстене / И јуначке самурли калпаке"; ЕР, 12), чему је пандан лирско идентификовање воде и утопљенице („Д. водо, моја посестримо, / Поздрави ми моје јаранице, / Да не пију Д. воде хладне; / Попиће ми моје очи црне"; ЛНП, 263). Усмено предање елементе рељефа доводи у везу с легендарним подвигом Милоша Обилића, који је, према причи, прескочио Д. између Ковиљаче и Брасине, оставивиши траг стопа у стени, у чему се препознаје рефлекс индоевропске митеме о божанствима која на врхунцу космичке кризе („сумрак богова" / „смак света") џиновским корацима спасавају космички поредак. У митском кључу опева се и подизање моста на Д., с класичним мотивом жртве реци и демонима који у њој живе и који је штите („Ти нијеси Д. даровао; / Већ насипљи на ћуприју благо, / Па ти узми сребрену лопату. / Па ти даруј ту премутну Д."; КХ I, 3). Фолклорна грађа и традиционалне представе о градбеној жртви интерполиране су и у роман Ива Андрића На Дрини ћуприја.

Л. Делић

ИЗВОРИ: ЕР; Вук II--IV; КХ I; БВ; ЛНП; Ф. Шишић, Летопис Попа Дукљанина, Бг 1922; К. Порфирогенит, „Спис о народима", ВИИНЈ, II, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: L. Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, München--Leipzig 1914; А. Лазић, Режим Дрине, Бг 1952; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Бг 1964; J. J. Wilkes, Dalmatia, London 1969; С. Марковић, Географске области СФРЈ, Бг 1972; Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Бг 1974; М. Динић, „Земље херцега Светога Саве", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне Босне, Сар. 1978; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; „Земља у држави Немањића", ГДИ, 1997, 2--3; A. Loma, „Serbisches und Kroatisches Sprachgut bei Konstantin Porphyrogennetos", ЗРВИ, 1999--2000, 37; Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Бг 2002; М. Благојевић, „Подриње између средњовековних српских држава", у: Дрина, Бг 2005; М. Детелић, „Епска хидронимија", Ономатолошки прилози, 2009, 19--20; С. Мишић (ред.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010; „Потарје у средњем веку", у: Студије о Полимљу, Ниш 2012; B. Djurić, „Sirmium`s Main Limstone Quarry at Dardаgani (Bosnia and Herzegovina)", у: A. Gutiérez Garcia-M., P. Lapuente Mercadal, I. Rodà Llanza (ур.), Interdisciplinary Studies in Ancient Stone, Taragona 2012; I. Popović, „Jewelry on the Representations of the Deceased Women on the Tombstones from Eastern Dalmatia", у: N. Cambi, G. Koch (ур.), Sepulkralna skulptura zapadnog Ilirika i oblasti u doba rimskog carstva / Funerary Sculpture of the Westеrn Illyricum and Neighbouring Regions of the Roman Empire, Split 2013; Н. Гавриловић Витас, Б. Поповић, „Касноантички domus у Скеланима (municipium Malvesiatium)", Старинар, 2015, 65.