Прескочи до главног садржаја

ДРЕНОВАЦ, Никола

ДРЕНОВАЦ, Никола, књижевник, свештеник (Рума, 17. XII 1907 -- Београд, 12. VI 1996). Богословију завршио у Сремским Карловцима. Био је парох у Будимцима (1930--1935), вероучитељ у Вуковару (1935--1938), парох у САД, у Јангстауну (Охајо, 1938--1941). У Југославију се вратио 1947. Био је референт за књижевност у Министарству просвете, од 1949. уредник у „Просвети", од 1950. до пензионисања 1964. уредник књижевне редакције Радио Београда. Као млад свештеник објављује поезију у књижевној периодици и књигама песама (Откуцаји срца, са Р. Јарамазом, Рума 1926; Вечна јесен, Бг 1928). У САД је објављивао песме, чланке и проповеди у питсбуршком Американском Србобрану, прожимајући хришћанско јеванђеље и идеје социјалне правде. Одајући песничку пошту Ј. Дучићу, истовремено је у чланцима критиковао српску анационалну политичку левицу у Америци, потврђујући тај став у збирци песама Српска епопеја (Чикаго 1943). У питсбуршкој Слободној речи (листу под утицајем КПЈ и Коминтерне) постепено се приклонио дијаметрално супротним политичким и песничким опредељењима: јавно је оспоравао вредност Дучићеве поезије и водио пропаганду против његових политичких ставова, сматрајући их штетним за југословенску заједницу. Из тог времена је његова књига песама Ми долазимо (Питсбург 1944), с предговором Луја Адамича. Због таквих политичких ставова СПЦ га је рашчинила. По повратку у Југославију штампао је више песничких збирки, роман Пукотина (Суб. 1956), мемоарску књигу Од олтара до револуционара (предг. О. Давичо, Сар. 1976) и активно сарађивао у књижевним часописима, часописима за децу, у дневним и недељним новинама. Као песник се „тражио дуго, и уз велика колебања"; говорио „различитим језицима, у различита доба" и прешао пут од неоромантизма до његове негације (Р. Константиновић), а изабране песме изашле су под насловом Тринаести апостол (Бг 1972). Писао је и поезију за децу (Враголије, Бг 1973; Веселе маштарије за децу и старије, Н. Сад 1977). Преводио је са чешког (Е. Глоцар, Т. Бел). Песме су му превођене на енглески, немачки, руски, словеначки, чешки, мађарски, пољски, румунски и албански. Одликован је Орденом братства и јединства I реда (1946).

ДЕЛА: поезија: Ткање таме и снова, Осијек 1932; Повратак, Бг 1950; Незвани гост, Бг 1951; Јеванђеље по мени, Н. Сад 1955; Марија Магдалена, Бг 1959; Рудокоп (1948--1995), Бг 1995; приповетке: Укус живота, Земун 1986.

ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, Стари и нови, V, Бг 1955; М. Данојлић: „Раскол између песника и циника", КН, 9. XII 1956, 3; В. Марјановић, Поезија Николе Дреновца, Бг 1980; Р. Константиновић, Биће и језик, 2, Бг 1983; С. Вуковић, Историја СПЦ у Америци и Канади 1891--1941, Каленић--Краг. 1994; К. Видаковић Петров, Од Балкана до Тихог океана. Култура и књижевност српских исељеника у САД, Бг 2014.

К. Видаковић Петров