ДРЕНИЦА

ДРЕНИЦА, област површине око 1.200 км^2^ у централном делу Аутономне Покрајине Косова и Метохије, између Косовске и Метохијске котлине, западно од Приштине. Први пут се као жупа помиње 1413. Са севера и североистока Д. је ограничена планинама Мокром гором (Поглед, 2.155 м) и Чичавицом (1.091 м), између којих је повезана са северним делом покрајине код Косовске Митровице. На југу Д. је Црнољева планина (1.046 м). У геоморфолошком погледу Д. представља побрђе са ниским планинама, изграђеним од шкриљаца, мезозојских кречњака и младих неогених стена. Централна река је Дреница, лева притока Ситнице (слив Западне Мораве). Најзначајније комуникације су железничка пруга и друм који прелазе Д. начелним правцем запад--исток, линијом Пећ--Приштина, односно Косово Поље. Највећи део Д. припада територијама две општине -- Глоговац (58.579 становника у 2011) и Србица (51.317 становника у 2011), чији су градови гравитациони центри регије. Главно насеље у Д. је Србица, која је центар северног дела, док је Глоговац центар јужног дела Д. Крај располаже разноврсним рудним благом (хром, магнезит, цинк, олово, антимон и др.). Индустрија је мало развијена. У другој половини XX столећа радиле су Топионица никла у Глоговцу и фабрика ловачке муниције у Србици. Фабрика „Фероникл" ради и даље. Производња је обустављена 1998, потом су у рату 1999. бомбардоване управне зграде и део погона. Комплекс је приватизован 2006, као до тада највећа приватизација на Косову. Купили су га Израелци који га од тада експлоатишу. Пољопривреда је основна привредна грана и има екстензиван карактер. Она је у великој мери оријентисана на сточарство (говеда, овце) и производњу млека и меса. У околини Глоговца и Србице производи се воће и поврће за тржиште. Око 5 км јужно од Србице је манастир Девич са црквом посвећеном Богородичином ваведењу, задужбина деспота Ђурђа Бранковића из 1434, у којој се чува кивот са моштима Св. Јоаникија Девичког Чудотворца. Манастир је у неколико наврата рушен и пљачкан (1915, 1941, 1999, 2004). У Д. се налазе римска некропола у селу Горњи Обилић, Црква Св. Николе (XV в.) у селу Бања Рудничка, Црква Св. Јована (XIV в.) у селу Леочани, Црква Св. Ђорђа са гробљем (XVI в.) у селу Рудник и др.

Д. Шабић

Предео у басену некадашњег терцијарског језера, између Косова, Ибарског Колашина, Метохијског Подгора, Прекорупља, жупе Лопушника и Подрима. У питању су две жупе: Доња Д. у горњем сливу Клине и Горња (Пашина) Д. у долини реке Дренице, између планина Чичавица и Голеш, куда води пут од Пећи према Косову. Предео је добио име по дреновим шумама. На подручју Д. постоји више дарданских градина, које су коришћене у римско и рановизантијско доба. После 1180. велики жупан Стефан Немања прикључио је Д. српској држави, па се оближња села често помињу у повељама српских владара почев од Уроша I. У Д. су постојала два утврђена града -- Борач и Чечан. Д. је представљала баштински посед Бранковића. Бранко Младеновић је у селу Трстеник подигао Цркву Св. Арханђела. Његови синови Роман (Радоња), Вук и Гргур су ову цркву и села Трстеник, Бежанићи, Тушило и селиште Худине даровали Хиландару. Ову даровницу је потврдио цар Урош хрисовуљом од 11. III 1365. Ђурађ Бранковић и Ирина Кантакузин су 1419. села Трнавa и Добрашевце поклонили светогорском манастиру Свети Павле. Породица Николе Родопа, протовестијара деспота Ђурђа, потицала је из Д. Турци су Д. освојили када и област Бранковића 1455. Према катастарском попису области Бранковића у Д. је било 52 сеоска насеља са 1.886 кућа, од којих 10 влашких, 10 арбанашких, четири јерменске и три грчке, као и три манастира (1455). Почетком турске владавине област Д. је обухваћена нахијама Долци и Вучитрн.

К. Митровић

У Д. је током периода османске власти дошло до великих промена у етничкој структури становништва. Од краја XVII в. и Велике сеобе 1690. Срби су се исељавали док се истовремено интензивирало досељавање Албанаца, највише из данашње северне Албаније, Метохије и са Косова. Након 1878. у Д. се доселио и део мухаџира из Топлице и околине. Д. је била транзитна област, па се део Албанаца трајно насељавао док су други настављали са миграцијама ка косовској котлини и Лабу, а догађале су се и повратне миграције. Паралелно је текао и процес „арбанашења" Срба, током коjeг је, зарад физичке сигурности и нижих пореских оптерећења, српско становништво испрва примало ислам, потом прихватало албански језик и на крају потпуно преузимало албански идентитет. На основу доступних података не може се дати прецизна процена о обиму овог процеса, али су антрополошка истраживања показала да се он интензивно одвијао, посебно у XVII и XVIII в. Као резултат, попис из 1921. показао је да је у срезу Д. од укупно 19.450 становника према подацима о матерњем језику живело 17.866 Албанаца (91,9%) и 1.572 Србина (8,1%).

Током XIX в., у време слабљења Османског царства, Д. је била једна од области над којима је османска администрација имала само формалну контролу. На терену је владала анархија, а такво стање се наставило и у годинама по завршетку I светског рата. У периоду између два светска рата Д. је била једна од области у којима је Краљевина СХС/Југославија извршила колонизацију, како би се поништио ефекат ранијих миграција и ојачао „национално поуздан" елемент. Пре априла 1941. у Дреничком срезу живело је 3.810 колониста. Током окупације Албанци су их скоро све протерали. Само четвртини дозвољено је да се врати на своја имања након 1946, па су ефекти колонизације већ тада у највећој мери били избрисани.

За време постојања социјалистичке Југославије, и поред знатних инвестиција и отварања индустријских постројења у Глоговцу и Србици, Д. је остала сиромашан крај, са доминантно пољопривредним албанским становништвом, у којeм су владали традиционални односи и непријатељство према југословенској власти. Број Срба се смањивао због интензивног исељавања. На попису 1948. у срезу Д. од укупно 35.145 становника живело је 31.010 Албанаца (88,2%), 3.078 Срба (8,6%) и 875 Црногораца (2,5%). На попису 1981. у две општине, Глоговац и Србица, живео је укупно 87.441 становник, од којих 85.951 Албанац (98,3%) и 1.272 Србина и Црногорца (1,45%). Из Д. су потекли многи од организатора илегалних марксистичко-лењинистичких група, чији је циљ било отцепљење делова Југославије насељених Албанцима и њихово припајање Албанији Енверa Хоџe. Из ових група је 1992. изникла терористичка организација Ослободилачка војска Косова. Њени команданти, Адем Јашари и потом Хашим Тачи, били су из Д., где је било и најснажније упориште побуњеника.

П. Ристановић

Д. је у XX столећу позната као упориште албанског иредентизма. По завршетку I светског рата на овом подручју је владала анархија услед деловања албанских одметника, тзв. качака, које је Краљевина СХС умирила тек 1924. Припадници профашистичке албанске организације Бали Комбетар организовали су крајем 1944. тзв. Дреничку побуну против Народноослободилачке војске Југославије, која је угушена 21. II 1945. у селу Трстеник. Органи Југословенске армије и милиције су на терену Д. ликвидирали последње групе балиста до 1952. Са приближавањем распада Југославије Д. је изнова постала центар албанског иредентизма који је за циљ имао отцепљење простора Косова и Метохије и стварање тзв. Велике Албаније. Албанска терористичка организација Ослободилачка војска Косова је у новембру 1997. започела оружане сукобе са српском полицијом у селу Лауша код Србице. Ратни злочини над српским цивилима су почињени током 1998. и 1999, због чега је подигнута међународна оптужница против 15 припадника ОВК, тзв. Дреничке групе, која се, између осталог, терети за убиство команданта српске полиције у Глоговцу. Албански терористи су 1999. опљачкали и оскрнавили манастир Девич, те га запалили током мартовског погрома 2004. у присуству снага КФОР-а. Српско становништво је највећим делом присилно исељено 1999. у централну Србију, тако да су без Срба остала села Шипоље, Љуштa, Брабонић, Прекази, Клина, Кећ-Поток, Чубрељи, Витак и Лауша. У Д. данас у тешким условима живи око 350 Срба у селима Бање и Суво Грло, која су донедавно била опасана бодљикавом жицом.

М. Гаталовић

Црква Св. Николе из времена Ђурђа Бранковића подигнута је на узвишењу над селом Бања у близини Рудника, између Косовске Митровице и Пећи. Покрај њеног јужног зида, пред улазом, лежи плоча која се раније налазила у храму. На њој је урезан натпис који сведочи да је то надгробни белег Родопа, умрлог 7. II 1436. У близини цркве у XIX в. пронађено је звоно које је током I светског рата извађено и пренето у Пећку патријаршију. У натпису на том звону, изливеном 1432, такође се помиње Родоп. На основу ових података претпоставља се да је цркву сазидао властелин Родоп, који је свакако до 1432. дао да се за њу излије звоно. Храм је президан вероватно у XVII в. Доцније је запустео и био у рушевном стању, те је обновљен 30-их година XX столећа. Црква је мала, једнобродна, са наосом подељеним пиластрима у три травеја и са улазима на западу и југу, са светилиштем које се састоји од олтарске апсиде и ниша протезиса и ђаконикона.

Т. Стародубцев

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, „Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др.", Споменик СКА, 1890, 3; Х. Хаџибегић, А. Ханџић, Е. Ковачевић (ур.), Област Бранковића. Опширни катастарски попис из 1455. године, Сар. 1972; Р. Михаљчић, „Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару о дару калуђера Романа", ССА, 2006, 5.

ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, Србија -- опис земље, народа и државе, Бг 1887; В. Р. Петковић, ,,Родоп из Дренице", ПКЈИФ, 1927, 8; П. Поповић, ,,Неколико звона из XV века", Старинар, 1928, 4; В. М. Лутовац, „Развитак и преображавање сеоских насеља у Југославији после Другог светског рата", Зборник X јубиларног конгреса географа Југославије, Бг 1977; М. Динић, „Област Бранковића", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Ј. Марковић, Регионална географија СФР Југославије,Бг 1980; Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Бг 1987; М. Ивановић, ,,Црквени споменици XIII--XX века", у: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; Ј. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1988; М. Анђелић, Геоморфологија, Бг 1990; М. Ивановић, „Надгробни споменици и натписи на старим српским гробљима и црквиштима у селима метохијског подгора и Хвосна", Косовско-метохијски зборник, 1990, 1; В. С. Јовановић, ,,Родоповићи: прилог српској средњовековној просопографији", ЗФФ, 1991, 27; Ф. Каниц, Србија -- земља и становништво, Бг 1991; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг--Бл 1999; М. Мацура (ур.), Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, Бг 2001; Т. Вукановић, Дреница: друга српска Света Гора, Пр--Бг 2005; М. Спремић, „Бранковићи -- обласни господари Косова", у: Прекинут успон: српске земље у позном средњем веку, Бг 2005; М. Павловић, Д. Бонџић, М. Гаталовић и др., Косово и Метохија. Век важних догађаја 1912--2012, Бг 2012.