ДРЕН

ДРЕН (Cornus mas), воћка из фамилије Cornaceae и рода Cornus која спада у биљке спонтане флоре. Име рода долази од латинске речи „cornus" -- рог, јер тврдоћа д. дрвета асоцира на тврдоћу рога. Води порекло из средње, централне и југоисточне Европе и југозападне Азије. Д. је распрострањен на целој територији Србије и пратилац је храстових шума. Постоје докази да је д. у употреби од давнина. Д. је први пут описан у кинеским медицинским списима око 2000. п.н.е. По легенди о настанку Рима, Ромул прво копљем оцртава границе вечног града, а онда исто забада дубоко у земљу. Из копља неочекивано израстају гране д., а потом дрво и процвета, чиме легенда симболички најављује будући процват Рима. Према историји старе Грчке, тројански коњ је био направљен од дреновине. Код словенских народа (по паганском обичају) дрво д. је весник пролећа и симбол здравља. Код православаца се користи у неким обредима: код рођења детета, уношења бадњака за Божић и узидавања дреновине у темељ куће. Такође, према предању, уколико га није било близу места где су подизане куће, д. је обавезно сађен како би породици донео здравље, чврстину духа, отпорност и дуговечност.

Светска производња д. није позната, али према литературним подацима производња у Турској, земљи са дугом традициојм гајења ове врсте, је око 14.000 т годишње. Поред широке могућности употребе д., у Србији ова врста воћке је још увек недовољно искоришћена. Плантажно гајење не постоји али је организована сакупљачка производња. Среће се до 1.400 м надморске висине. Д. је жбун или ниско дрво до 8 м висине. Листопадна је и дуговечна биљка спорог раста (може достићи до 200 година старости). Цвета веома рано, још у фебруару или марту, пре листања. Ентомофилна и медоносна је врста. Такође је и биомелиоративна врста, а лако се гаји. Веома је погодан за производњу по принципима органске производње. Плод је коштуница, овалног или крушкастог облика, масе и до 8 г. У природним условима даје 2,8--4,8 кг плодова по стаблу. Плод је богат шећерима, витамином C, органским киселинама, антоцијанима, фенолима, пектинима и танинима. Јестив је у свежем стању, а може се прерадити у џем, пекмез, мармеладу, желе, сок, ликер, ракију, вино, сируп. У Србији је нарочито познат тзв. мућени пекмез од дрењина који се у домаћој радиности припрема без кувања. Дрењине се сврставају и у безглутенску храну. Суви плодови могу бити додатак чајним смешама. У Босни и старој Рашкој од дрењина се прави „шербе". У планинским крајевима Србије припрема се и ароматична ракија „дреновача" препознатљива по бледоцрвеној боји. У семену има 30% масних уља, па се испржено користи као сурогат кафи. У народној медицини недозрео плод се даје против пролива и одлива крви. Кора дрвета се користи за лечење маларије. Чај од лишћа има холагогно и диуретично дејство. Због велике тврдоће дрво се користи за производњу намештаја, музичких инструмената, алата, делова машина и резбарија, док су стари народи од њега правили оружје.

М.илица Фотирић Акшић

Д. се најчешће јавља у шумама храстовог појаса -- медунца, сладуна и цера, као и у заједницама са црним грабом и грабићем. Он је полусциофитна, термофилна, мезотермна и ксеротермна врста која подноси сушу и плитка земљишта. Одговарају му топла и сува станишта која нису изложена мразу. Д. је медоносна и декоративна врста чији се плодови користе у прехрамбеној индустрији. Дрво д. је једричаво, бељика је широка, граница годова је нејасна, годови су дифузнопорозни, поре појединачне, сржни зраци видљиви само помоћу лупе. Паренхим дрвета је оскудан, дифузан. Бељика је црвенкастобела, срж тамноцрвенкастосмеђа. Дреновина има врло велику масу -- 990 кг/м^2^, утеже се јако, врло је тврда, тешко се цепа, добро се полира. Дрво се употребљава у столарству, за израду музичких инструмената и токарству.

В.ладимир В. Исајев; М.ирјана Голубовић

Д. је листопадно дрво које расте у шипразима и поред шума, а појединачно може да постигне и знатно већу висину. Цвета на крају зиме и има тамноцрвен, киселкаст сочан плод, дрењину, с крупним коштицама. Његова густина, односно тврдоћа, због које не може да плута по води, основ је веровању у лековитост сваког његовог дела: дрвета, листа, цвета и плода. Уколико га није било у близини станишта, сађен је поред кућа да би породици донео здравље и дуговечност. Користи се у народној медицини у лечењу обољења грла, бубрега, органа за варење, богиња и за брже зацељивање рана. Због својих виталних и лековитих моћи постао је симбол здравља, па се за оногa ко одолева болестима каже да је „здрав као д.". Зато се и користи у магијским радњама да би се, према имитативном принципу и наведеној формули, постигао жељени циљ. У читавом низу обичаја поводом Ђурђевдана, Младенаца и Тодорице, д. се користи у магијске сврхе ојачавања здравља и заштите од болести. На Ђурђевдан се опасује његовим гранчицама које служе и за кићење врата и прозора куће и осталих зграда. Гранчицом д. се водом прскају људи и стока да би били здрави, постојани и јаки. На Тодорицу се деца причешћују вином у којем је претходно био д. На Божић као и на Младенце би се ујутру причестили д. пупољком, цветом или одломком његовог дрвета. Гранчицом д. су се шарале или украшавале божићне чеснице, а веровало се да ће онај ко у чесници нађе парче д. дрвета бити целе године здрав. На Младенце и на Благовести ујутру јагањци се шибају д. прутем за здравље. Д. се користио као хамајлија против урока и болести и служио је за одбрану од вукодлака, вештица, демона и сматрао се заштитником од грома. Служио је и за вађење живе ватре, а његовим сировим и мало нагорелим прутовима се пецкала стока да би била здрава. У народној књижевности јунаци су на осушеном д. дрвету испробавали своју снагу. Тако је и највећи српски епски јунак Марко Краљевић, после трогодишњег тамновања, проценио да је способан за мегдан када је из дреновине која се на тавану сушила девет година исцедио две капи воде.

Б.ојан Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Шумарска енциклопедија 1, A--Град, Зг 1980; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; М. Којић, Е. Мратинић, Познавање самониклог воћа Србије, Бг 1998; K. U. Yilmaz и др., „Preliminary Characterisation of Cornelian Cherry (Cornus mas L.) Genotypes for Their Physico-Chemical Properties", Food Chemistry, 2009, 114; Р. Цвјетићанин и др., Дендрологија, Бг 2016.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)