ДРАШКИЋ, Љубомир Муци

ДРАШКИЋ, Љубомир Муци, редитељ, управник позоришта, универзитетски професор (Загреб, 20. VI 1937 -- Београд, 25. I 2004). Апсолвирао историју уметности на Филозофском факултету и дипломирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Вјекослава Афрића 1962. Као студент асистира редитељу Бојану Ступици на представи Посета старе даме Фридриха Диренмата, а потом Опере за три гроша Бертолда Брехта. Како Б. Ступица током рада на Опери за три гроша напушта Југословенско драмско позориште, представу, по његовој жељи, завршава Д. Био је то почетак његове дуге и успешне каријере. У Атељеу 212 био је од његовог оснивања, најпре као сарадник Б. Ступице, потом помоћник управнице Мире Траиловић, а 1989--2001. управник позоришта. За то време обновио је глумачки ансамбл, покренуо реконструкцију дотрајале зграде и технике, те допринео модернизацији и новом имиџу позоришта. Режирао је око стотину представа у позориштима у Београду (ЈДП, Београдско драмско позориште, Народно позориште, „Бошко Буха"), Сомбору, Суботици, Новом Саду, Загребу, Мостару, Бањалуци, Базелу итд. Његовим антологијским режијама припадају у Атељеу 212 Картотека Т. Ружевича (1962), Краљ Иби А. Жарија (1964), Капе доле А. Поповића (1968), Улога моје породице у светској револуцији Б. Ћосића (1971), На лудом белом камену Б. Пекића (1971), Радован III (1973), Маратонци трче почасни круг (1973) и Свети Георгије убива аждаху (1986) Д. Ковачевића, Аудијенција и Вернисаж В. Хавела (1981), Марија се бори с анђелима П. Кохоута (1984), Марија Стјуарт Ф. Шилера (1995), Бекство М. Булгакова (1997), Грађанин племић Молијера (2004), као и Сабирни центар Д. Ковачевића у БДП (1982), Мадам Сан Жен В. Сардуа у НП у Београду (1985), те Школа за кловнове Ф. К. Вехтера у Позоришту „Бошко Буха" (1986). Поред адаптација позоришних представа Баријоново венчање (1971), Краљ Иби (1973), Генерали или браћа по оружју (1974), Радован III (1983), Несрећна Кафина (1984), Свети Георгије убива аждаху (1989), Д. је за телевизију реализовао и ТВ драме Кафаница на углу (1967), Тројица против свих... а жена четврта (1968), Тако је ако вам се тако чини (1968), Педикирка (1968), Ноћно дежурство сестре Гризелде (1968), Мартин Крпан с врха (1968), Љубав на телефону (1968), Дан одмора једног говорника (1968), Крчма на главном друму (1969), Укрштене речи (1976), Под истрагом (1977), Мисао (1978), као и ТВ серије Занати (1968), Униформе (1971), Позоришни практикум (1999) и др. Био је и професор позоришне режије на Факултету драмских уметности у Београду 1996--2002. када је отишао у пензију.

Добитник је Ванредне награде за режију Стеријиног позорја (1971), Награде за режију „Бојан Ступица" (1971, 1994), Златног ловоровог вијенца на Фестивалу малих и експерименталних сцена МЕSS у Сарајеву и других награда. У знак сећања на великог редитеља и управника позоришта, одлуком Атељеа 212 и Скупштине града Београда 2005. установљена је Награда за режију „Љубомир Драшкић" која се бијенално додељује за режије представа на београдским сценама. О додели награде одлучује искључиво глумачки жири, предвођен глумицом Светланом Цецом Бојковић, а састоји се од плакете са ликом Д., рад вајара Звонка Новаковића, уникатне дипломе, рад сликара Љубислава Милуновића, и новчаног износа. Као знак поштовања и успомене на уметника и човека, Атеље 212 је 2010. основао позоришну манифестацију Муцијеви дани.

ЛИТЕРАТУРА: „Атеље 212", Театрон, 1982, 33/4/5; Д. Чолић, „Бојан Ступица као организатор позоришта", Позориште, Тузла, 1985; Атеље 212: премлади за педесете, Бг 2006; Ф. Пашић, Муци: Љубомир Драшкић или живети у позоришту, Бг 2010.

Д.рагана Чолић Биљановски

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)