ДРАМАТУРГИЈА

ДРАМАТУРГИЈА (грч. dramatourgiva), општи театролошки појам. Историјски се повезује са Г. Е. Лесингом који се у делу Хамбуршка драматургија бави анализом и критиком немачког театра у раздобљу 1767--1769. и поставља темеље савременог немачког позоришта и драме. Са становишта теорије Лесинг свој рад заснива на Аристотеловом делу О песничкој уметности, најстаријем, најзначајнијем и најутицајнијем делу о вештини писања трагедије. Све до средине XX в. драмско писање је било основно значење д. Значењe појма се, потом, све више шири и обухвата и науку о склопу драмског и позоришног текста, и изучавање стила и поетике представе, и посао драматурга.

Kао уметност д. се у Срба историјски темељи на дубровачкој драмској књижевности која представља извориште и српског и хрватског драмског писања. Почеци савремене драмске књижевности јављају се у XVIII, а значајни домети остварују у XIX в. делима Јована Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Лазе Костића и Косте Трифковића. Драмско писање у XX в. обележено је делима Борисава Станковића, Бранислава Нушића, Александра Поповића, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића и др. Као наука о склопу драмског и позоришног текста (али и филмског и ТВ сценарија и радио-драме) д. се у Србији континуирано изучава од 1960, када је формирана Катедра за д. на Факултету драмских уметности у Београду. Значајне доприносе њеном развоју -- као теоретичари, предавачи, приређивачи и уредници -- дали су професори Јосип Кулунџић, Јован Христић, Слободан Селенић, Владимир Стаменковић и Љубиша Ђокић. Од 2005. делује и Катедра за д. на Академији уметности у Новом Саду. Од 70-их година XX в. д. подразумева и проучавање стила и поетике позоришне представе. Тиме се баве и о томе пишу драматург Петар Марјановић и редитељи Мирослав Беловић, Димитрије Ђурковић, Боро Драшковић и Мата Милошевић. Овај начин промишљања се у Србији интензивно развија крајем XX и почетком XXI в. када многобројни аутори, драматурзи и теоретичари различитих усмерења (Светозар Рапајић, Радослав Лазић, Миленко Мисаиловић, Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Милан Мађарев и др.) објављују низ теоријских радова у којима се истиче значај односа драмског текста, текста представе, редитељске поетике, друштвеног контекста представе, историјског контекста дела, рецепције гледалaца, особености д. плесних представа, музичког позоришта итд.

Појам обухвата и посао припреме драмског текста за конкретно извођење у позоришту или стварање позоришног текста од других текстова и/или материјала. Обавља га драматург запослен у позоришту, на радију или телевизији. Он је у позоришту главни сарадник редитеља у процесу настанка позоришног текста, сарадник позоришне управе у састављању драмског репертоара и уредник пратећих публикација. На радију и телевизији углавном обавља послове уредника. У позоришту XXI в. д. постаје мултидисциплинарни појам који се интензивно развија и преплиће са различитим уметничким и научним областима, а конкретизује као д. сценског простора, костима, гледалаца, перформанса, плесне представе, документарног театра итд. Све више је присутна тенденција ширења и ка уметничким областима са којима драмски театар није у директној вези.

ЛИТЕРАТУРА: С. Селенић, Драмски правци 20. века, Бг 1971; П. Марјановић, Очима драматурга, Н. Сад 1979; Ј. Христић, Чехов драмски писац, Бг 1981; М. Милошевић, Моја режија, Н. Сад 1982; Б. Драшковић, Парадокс о редитељу, Н. Сад 1988; М. Мисаиловић, Драматургија сценског простора, Н. Сад 1988; Драматургија костимографије, Н. Сад 1990; Ј. Кулунџић, Примери из технике драме, Бг 1996; К. Радуловић, П. Марјановић, Корак испред, Будва 2000; М. Миливојевић Мађарев, Бити у позоришту, Бг 2008; М. Мађарев, Театар Покрета Јожефа Нађа, Н. Сад 2011; И. Меденица, Трагедија иницијације или непостојани принц, Бг 2016; С. Рапајић, Музичко позориште као уметничка синтеза, Бг 2018.

М. Миливојевић Мађарев