ДРАГУТИНОВИЋ, Владета

ДРАГУТИНОВИЋ, Владета, глумац, редитељ, преводилац (Београд, 31. XII 1893 -- Београд, 18. VII 1975). По завршетку београдске Реалке на сцену Народног позоришта у Београду први пут ступа као глумац-приправник 1912. После балканских ратова 1913. одлази у Дубровник, у новоосновано Далматинско покрајинско позориште, с коjим игра и у Сплиту, Шибенику, Задру и Трсту. У време атентата на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. обрео се у Сарајеву где бива ухапшен, спровођен из затвора у затвор, а затим пребачен у логор Нежидер у Мађарској. Успевши да побегне из логора, одлази пешке до Беча, а затим се са шпанским пасошем, преко Трста, Венеције, Рима, Бриндизија и Солуна, враћа у Србију. Током 1915. са делом ансамбла НП борави у Нишу, а 1916, као тумач енглеске мисије, с првим контингентом српских избеглица бива пребачен преко Солуна у Ајачио (Корзика). Ту у Позоришту Св. Габријела организује представу у корист француских рањеника (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо). Од 1916. до 1920. у Паризу похађа и завршава Школу за дикцију и драмску уметност Лоднер-Доле. Са групом српских глумаца, 1917, у театру „Фонтенбло" изводи драму Кнез Иво од Семберије Б. Нушића. По повратку у Београд 1920. у ангажману је у НП као глумац, од 1930. и као редитељ, а 1938/39. је и предавач у Глумачкој школи. Од 1924. до 1926, а потом и 1932. деловао је и у позоришној групи „Soirée libre" (Слободне вечери). После пензионисања 1958. до 1965. водио је своју глумачку трупу. Тумачио је око 200 улога и остварио око 60 режија. Био је један од најобразованијих српских глумаца, носилац значајних драмских улога и најплоднији позоришни преводилац с француског језика између два светска рата (око 130 позоришних комада и 4 романа). Председник Француске Републике одликовао га је 1930. Златном академском палмом официрског реда, а 1936. и Орденом Витеза Легије части. Исте године одликован је и Краљевским орденом Светог Саве IV реда. Значајније улоге: Ромео (Ромео и Јулија), Едмунд (Краљ Лир), Басанио (Млетачки трговац) и Јулије Цезар (Јулије Цезар) у комадима В. Шекспира, Гроф Алмавива (Бомарше, Фигарова женидба), Маркиз де Приола (у истоименом комаду А. Лавдана), Арман Дивал (А. Дима, Госпођа с Камелијама), Фабрици Глембај (М. Крлежа, Господа Глембајеви), Центрифугални играч (у истоименом комаду Т. Манојловића). Режије: Л. Вернеј, Банка Немо; К. Трифковић, Избирачица; А. Корнејчук, Платон Кречет; Б. Нушић, Госпођа министарка и ДР; Молијер, Уображени болесник.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Манојловић, „Двадесетпетогодишњица уметничког рада Владете Драгутиновића", Време, 8. III 1936; С. А. Јовановић, „In memoriam, Сећања и размишљања", Театрон, 1975, 4; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; В. Драгутиновић, „Аутобиографија", Театрон, 1984, 45--46; О. Марковић, Каталог изложбе „Владета Драгутиновић 1893--1975", Бг 1993.

О.лга Марковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)