ДРАГОВИЋ

ДРАГОВИЋ, манастир недалеко од Врлике, у Далмацији, на средокраћи пута између Сиња и Книна. По предању подигао га је 1395. избјегли народ из Босне који се повлачио пред Турцима. Први сигуран податак потиче из 1593. када је игуман Пајсије започео писање љетописа манастира Грабовац у Будимској епархији, који су 1585. основала петорица драговићких монаха. Када је Д. 1619. пострадао од Турака, у Грабовац су дошла још десеторица монаха који су са собом понијели и велик дио књига и драгоцјености из манастирске ризнице. До обнове је дошло 1694, а кратко вријеме био је и сједиште далматинске епархије. Манастир је поново пострадао 1698, обновљен 1699, а потом опет страдао у посљедњем млетачко-турском рату (1714--1718). Нова црква је подигнута 1720, а Д. је опет постао сједиште епархије. Почетком XVIII в. обновљен је манастирски комплекс, а из слабог звоника измјештена је капела Св. Петке и саграђен је звоник на преслицу. Главна манастирска црква, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, била је мала једнобродна грађевина, са полукружном апсидом на истоку. За градњу манастира коришћени су камен и сполије са оближњих римских локалитета. Oбнове и поправке зидова и темеља биле су стално потребне и због грађевински нестабилног терена, па су га монаси 1777. измјестили недалеко, на сјеверозапад. Нова црква и манастир освећени су тек 1867. Новоподигнута црква била је једнобродна грађевина која се на истоку завршавала полукружном апсидом, а изнад западног травеја био је звоник. Стари манастир је обнављан и даље, а понекад се у њему и служило. У току II свјетског рата манастир је поново страдао. Због изградње хидроелектране на Цетини 1954. манастир је поново измјештен, на брдо, југоисточно од локације старог манастира. Остаци оба манастира, земљиште и гробље, потопљени су подизањем бране Перуча. Данашња црква, освећена 1960, изграђена је једним дијелом од материјала преузетог са „другог" манастира, као једнобродна грађевина, која се на истоку завршава полукружном апсидом, а уз западни зид саграђен је четвороугаони звоник. Поред цркве, на сјеверној страни, саграђена је, односно пренета капела Св. Петке, која се налазила на „првом" црквишту Д., a jужно од цркве подигнути су манастирски конаци. Од икона са некадашњег иконостаса данас су постављене само иконе Христа Великог архијереја и Богородице са Христом (Страсне) које су настале у XVII в., са сребрним оковима израђеним у XVIII в., а 2009. су додате и иконе Св. арханђела Михаила и Св. Јована Крститеља, рад сестринства Тројеручице из Шибеника. У ризници се чува још неколико икона и антиминса из XVIII в., од којих је један рад Христифора Жефаровића, као и многобројна дјела примјењене умјетности. Посебну вриједност представља збирка рукописних и штампаних богослужбених књига које потичу из периода XVI--XIX в. Дио ризнице је покраден и уништен 1995. када је манастир доживио велико страдање и остао без монаштва које се повукло заједно са српским народом. Године 2004. манастир је поново оживио и почела је његова обнова. Манастирску цркву је 2007--2008. осликао Зоран Гребенаровић са сарадницима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стрика, Далматински манастири, Зг 1930; С. Милеуснић, Манастир Драговић, Бг 1985; Б. Чоловић, „Како је изгледао стари манастир Драговић", ЗНМ, 1997, 16/2; Г. Петрановић, Повјест о Светорождественском манастиру Драговићу у православној Епархији Далматинској 1859, Шибеник 2005; С. Орловић, Манастир Драговић, Бг--Шибеник 2009; Б. Чоловић, Манастир Драговић, Зг 2014.

С.нежана Орловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)