ДОПУНСКА РЕЧЕНИЦА

ДОПУНСКА РЕЧЕНИЦА, изрична (декларативна) реченица у традиционалним граматикама српскога језика. Према комуникативном принципу деле се на изричне у ужем смислу, вољне и зависноупитне. Термин допунска клауза је обухватнији: покрива више структурно-функционалних типова зависних реченица. Реченицом као семантичком допуном реферише се о непредметном, апстрактном садржају управних глаголских, именских, придевских или прилошких израза који припадају одређеним лексичкосемантичким класама речи, пре свега глаголима комуникативних, когнитивних, перцептивних радњи и психофизиолошких стања. Настају комлементизацијом као посебним видом субординaције, а њихове предикације могу да успоставе различите функционално-семантичке односе са управним делом основне реченице. По функцији су обично објекатске допуне (нпр. Верује да ће сазнати истину), а у зависности од структурног типа предиката могу бити и субјекатске (нпр. Досадило му је да чека). Реченицама као експликативним допунама употпуњује се и спецификује садржај апстрактних именица, придевских, прилошких и других именско-глаголских израза, нпр. Њена жудња да га види била је велика; Има право да тражи замену. Д. р. уводе везници: да (као неутрални), како, шта и др. Према облику могу бити зависноупитне, нпр. Пита их шта се десило; Не знам да ли је дошла. Испред везника могу да се појаве и заменички изрази, тзв. просентенцијализатори катафорског типа, нпр. Говорио ми је о томе како ће путовати; Залаже се за то да буду бољи услови за рад. О двофункционалности допунских клауза (објекатско-атрибутског типа) говори се онда када је главна структурирана од прелазног глагола перцепције с експлицираним објектом, а клаузом се допуњује перцептивни глагол и уједно детерминише његов објекат. Уводе их везници дa, како, где, нпр. Видео је Марка како // да // где трчи. То је подтип допунских клауза са специфичном структурном и комуникативном организацијом.

Литература: Г. А. Золотова, Очерк функционального синтаксиса русского языка, Москва 1973; И. Грицкат, Студије из историје српскохрватског језика, Бг 1975; М. Радовановић, Именица у функцији кондензатора, Н. Сад 1978; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 1983; В. Петровић, „О двофункционалним реченицама уз објекат глагола перцепције", ГФФНС, 1994, 13; М. Ковачевић, Синтакса сложене реченице у српском језику, Бг 1998; В. Ружић, Допунске реченице у савременом српском језику, Н. Сад 2006; „Допунска клауза у систему зависних реченица српског језика", ЗМСС, 2007, 71/72; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2013.

В. Ружић