ДОЊИ СВЕТ

ДОЊИ СВЕТ, реалност у чије се постојање верује као у супротност горњем, односно овом свету. Назива се и хтонски, а означава се и као „онај свет" и „други свет" који се простире изван граница овоземаљског. Јаме, пећине и воде су сматране местима на којима се могло ући у д. с. Реалност тог света, према веровању, налази се испод земље, иза хоризонта видљивог, с ону страну мора, у гори, испод воде, па се и одређује као онострани и другачији од овог света и представља као станиште натприродних, митских бића и душа умрлих. Супротан овоземаљском, д. с. се приказује као његова инверзија. Вода, углачане површине, огледало и снови означавају границу између овоземаљске и оноземаљске реалности. У њега се може приступити овладавањем одређеним духовним вештинама трансцендирања граница овоземаљског живота, попут шаманских техника екстазе, а коначно се одлази у њега након смрти. Циљ душе умрлог је долазак у д. с., али је пут до њега неизвестан и зависи како од њеног карактера, тако и од посмртног ритуалног процеса, односно система подушја којима се обележавају карактеристични периоди након смрти покојника. У д. с. као царство мртвих не могу доћи душе прерано умрлих или умрлих насилном смрћу, некрштена деца, утопљеници, душе злих људи, па су као неупокојене осуђене да лутају у простору између овоземаљског и оноземаљског света и својим негативним деловањем опомињу живе на своје постојање. Ритуали којима се покојник упућује ка д. с. су израз веровања да се његова душа до 40 дана налази у близини места на којем је издахнуо, а да се потом до године дана место њеног боравка везује за гроб, да би након тог периода коначно отишла у свет мртвих где налази свој мир. Упокојење душе умрлог је коначни циљ свих посмртних ритуала и успостављање границе између припадника доњег и овоземаљског света. Међутим, уколико је тај пут препречен, неупокојена душа умрлог враћа се у демонизованом виду и као вампир свети се члановима своје заједнице. На основу веровања да човекове овоземаљске потребе не нестају његовим одласком у д. с., погребним и посмртним ритуалима настоје се задовољити те његове потребе. Зато се у опремању покојника посебна пажња обраћа на његово „укопно" одело, које је свечано и лепо, а он се сахрањује са својим личним стварима, оружјем, новцем, прибором за јело, храном и пићем, за које се сматра да ће му бити потребни и на другом, односно д. с. Како се веровало да су у том свету умрли изложени тешким условима, тами, хладноћи, глади и жеђи, брига о њима се сматрала једним од најпречих дужности њихових сродника, који су на посмртним обредима, подушјима или на задушницама настојали да их снабдеју потребном храном, пићем и светлошћу.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; С. Зечевић, Култ мртвих код Срба, Бг 1982; Б. Јовановић, Српска књига мртвих, Ниш 1992; Магија српских обреда, Н. Сад 1993; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

Б. Јовановић