ДОЊИ МИЛАНОВАЦ

ДОЊИ МИЛАНОВАЦ, град у Ђердапској клисури, на десној обали Дунава, један километар узводно од ушћа Поречке реке. Кроз њега пролази пут Пожаревац--Кладово. Насеље је неколико пута мењало локацију. Ранији положаји били су узводније од савременог. Први познати положај је из времена Турака када се насеље звало Бања и када је било на ушћу Варошког потока око 2 км узводније од савременог Д. М. (на старим картама обележаван је као Стари Пореч). Године 1690. становништво је ради безбедности прешло на острво Пореч (сада поплављено, налазило се око један километар узводно од ушћа Златице у Дунав). Године 1832. декретом кнеза Милоша Обреновића насеље је измештено уз обалу Дунава код ушћа реке Златице (око 4 км узводно од савременог положаја) и изграђено је по регулационом плану. Чиниле су га две улице паралелне са обалом и једна попречна улица. Од поплава је било заштићено насипом. Године 1844. имало је 222 куће и 1.006 душа. До краја XIX в. дограђене су три краће улице, а поток је био на источној периферији. Изградњом Ђердапске бране то место је поплавило језеро, а насеље је 1971. измештено на нову локацију, 4 км низводно од старе. Д. М. је у саставу општине Мајданпек, а општинско средиште је 27 км југозападно и повезани су локалним путем. У другој половини XX в. број становника Д. М. је у почетку растао и 1991. било је 3.338 житеља. Затим је настала нагла депопулација и до 2011. остало је њих 2.410, од којих су 93% били Срби. Од 699 становника који су били економски активни у пољопривреди је радило њих 6,2%, у прерађивачкој индустрији 21,2%, а у угоститељству 14,3%. Северни део насеља смештен је уз обалу Дунава на око 75 м н.в., а већи део је на долинској страни на висини до 160 м са уским и кривудавим улицама. У граду се налазе православна црква (премештена из старог насеља), основна школа, одељења средње техничке и ниже музичке школе из Мајданпека, дом културе, дом здравља, пошта, управа Националног парка Ђердап, хотел, земљорадничка задруга и пристаниште.

Д. Р. Гатарић

Црква Преноса моштију Св. Николе дели историју самог места које се неколико пута премештало. Најстарији познат храм, посвећен Св. Николи, изграђен је 1730. у тадашњем месту Пореч на истоименом дунавском острву. Пресељењем места 1832. на обалу Дунава дошло је до изградње цркве на новој локацији вароши, преименоване у Милановац и потом Д. М. Када је због изградње хидроелектране Ђердап 1970. насеље поново измештено, у центру места подигнут је нови храм. Поречка црква помиње се први пут 1733. у извештају о визитацији, где се наводи да је храм Св. Николе изграђен 1730. Црква је описана као грађевина од камена и са припратом, покривена шиндром, бело окречена и са једним звоном. У попису црквене имовине наводи се да је црква имала антиминс митрополита Вићентија Јовановића, као и да је била снабдевена потребним утварима, одеждама и књигама. Олтарска преграда је имала крст са Распећем, као и ред са 12 апостола у чијем се средишту налазио Деизис. Пролази иконостаса су имали три катапетазме, док се помињу и пет икона „са стране", као и 12 других икона. У извештају из 1734. помиње се антиминс митрополита Мојсија Петровића. Црква је обнављана и живописана почетком XIX в. О. Д. Пирх бележи 1829. да је звоник цркве подигнут под Карађорђем, те да је оштећен 1810. У извештају из 1900/01, помиње се да је црква подигнута 1806, а да је освећена 1809. Главни радови на цркви вероватно су урађени до 1811. Почетком јула 1818. црква је освештана, када се склапа уговор са Арсенијем Јакшићем из Беле Цркве о сликању иконостаса, који је прилогом кнеза Милоша Обреновића завршен исте године, заједно са живописањем храма. Поречка црква је једнобродни храм од тесаног камена и опеке, са улазима на западној и северној страни, покривена двосливним кровом. На истоку је грађевину завршавала апсида. На западу се налазио отворени трем надвишен високим двоспратним звоником. Са лучно завршеним прозорима и окулусима, био је богато украшен на западној фасади, а имао је и степениште из припрате са отвором на првом спрату. Унутрашњост храма била је подељена на припрату, наос и олтар. Припрату су од наоса делила два тордирана ступца; била је полуобличасто засведена, као и наос у којем су свод ојачавала и два попречна лука ослоњена на профилисане камене конзоле.

Олтар је од наоса одвајала зидана олтарска преграда отворена са три пролаза. О завршетку њеног осликавања сведочио је натпис изнад двери, где је уз текст о приложништву кнеза Милоша Обреновића забележен и датум 8. X 1818. Сликани програм иконостаса потпуније је познат из описа храма из 1886, где се наводи да су престони ред сачињавале представе Исуса Христа, Богородице, Св. Јована Претече и Св. архиђакона Стефана, док су се изнад њих налазили ликови светитеља, међу којима Св. Николе, Св. Саве и Св. Ђорђа. Светитељске представе надвишавале су у два реда поређане сцене из Христовог циклуса, у чијој се средини налазио Нерукотворени образ Христов на убрусу. Највишу зону заузимале су представе апостола, изнад које се уздизао крст са Распећем. Сачувани фрагменти овог иконостаса чувају се у данашњој доњомилановачкој цркви, показујући да су се у овој зони налазиле и представе пророка, док је средиште заузимала композиција Св. Тројице, а изнад ње представа Христовог тела на одру. Јакшић је осим иконостаса осликао и олтарски простор 1818.

Са пресељењем вароши на обалу Дунава, 1832. започело се са изградњом нове цркве Св. Николе. Изградња храма завршена је 1840. ктиторством и залагањем капетана Мише Анастасијевића. Храм је подигнут по угледу на београдску Саборну цркву, као једнобродна подужна грађевина са високим звоником на западу, уз примену класицистичке декорације и обраде фасада. На истоку је била завршена широком полукружном апсидом и прекривена двосливним кровом. Ентеријер храма имао је поделу на олтар, наос са певничким просторима у предолтарском делу и припрату са галеријом. Црква је освештана 1845, са посветом празнику Преноса моштију Св. Николе. Целокупно уређење довршено је 1863. када су израђени иконостас и живопис храма. За овај посао ангажован је Димитрије Посниковић, који се и потписао у припрати храма. О живопису храма сазнаје се из забележеног описа 1934, где се наводе на западној фасади представе Св. Николе, Св. Параскеве и Св. арханђела Михаила. Од живописа у ентеријеру забележене су сцене Христовог циклуса, као и фигуре националних светитеља, цара Душана, Уроша, Лазара, царице Милице, мајке Ангелине, Јелене, Симеона Немање, Св. Арсенија и владике Максима. Данас су од овог живописа сачувани само фрагменти смештени у садашњу цркву. Од појединачних фигура светитеља сачувани су Св. архиђакон Стефан, Св. Варвара, Св. Катарина, Св. Теодор Тирон, Св. Георгије и Димитрије, као и представа Св. Стефана Штиљановића.

Целокупни иконостас цркве, где се Посниковић потписао 1863, пренет је и постављен у садашњу доњомилановачку цркву. Висока конструкција иконостаса изведена је у класицистичком духу. У првој зони су престоне иконе Исуса Христа и Јована Претече, односно Богородице са Христом и Св. Николе. Престоне иконе прате на парапетима иконостаса сцене Христос и Самарјанка, Усековање главе Св. Јована Претече, Сусрет Марије и Јелисавете и Св. Никола враћа вид Стефану Дечанском. На царским дверима је сцена Благовести, на северним икона арханђела Михаила, док је на јужним арханђео Рафаило са Товијом. Средишње надверје заузима сцена Христове проповеди у храму, док су на северном и јужном Пут у Емаус и Неверовање Томино. Другу зону иконостаса чини празнични ред, са средишњом иконом Св. Тројице. Средиште треће зоне иконостаса чини поље са сценом Полагања Христовог у гроб, изнад којег је крст са Распећем и медаљонима са Богородицом и Св. Јованом Богословом. На бочним странама су овална поља са фигурама апостола и по једним пророком. У склопу радова за храм Посниковић је осликао иконе Богородице са Христом и Св. Саве за Богородичин и архијерејски трон, као и икону Св. Стефана Првовенчаног за владарски трон.

Са последњим померањем локације Д. М. у центру места изграђена је данашња црква, освећена 1983, о чему сведочи запис у једном од црквених Јеванђеља. Храм је једнобродна грађевина са бочним конхама и олтарском апсидом. Над западним делом уздиже се звоник, док је у средишњој зони двоводног крова издигнут део предвиђен за постоље куполе, сада такође покривен двосливним кровом. Фасаде су рашчлањене пиластрима и лезенама, повезаним хоризонталном линијом венаца, док западно прочеље наглашава испуст средишњег дела, у врху завршеног забатом. Унутрашњост на западу започиње предворјем изнад којег је галерија. Централни део наоса обухватају бочне полукружне конхе, завршене полукалотама на које се ослања полуобличасти свод. У садашњу цркву пренет је целокупни мобилијар из претходног храма. У црквеном фонду такође се чувају иконе, богослужбене књиге и црквене утвари из оба претходна храма. Међу њима се по својој декорацији посебно издваја путир из старе поречке цркве, израђен у бечкој радионици 1807.

И. Ћировић

ЛИТЕРАТУРА: Г. Витковић, „Извештај Максима Ратковића, ексарха београдског митрополита, 1733.", ГСУД, 1884, 56; М. Ст. Ризнић, „Старине на острову Поречу и околини", Старинар, 1886, 4; О. Д. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Бг 1899; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. године: по архивским списима", Споменик СКА, 1905, 42, 37; Споменица Тимочке епархије: 1834--1934, Ср. Карловци 1934; Класицизам код Срба, II--III, Бг 1966; К. Павловић, „Сликарство Димитрија По-сниковића", ЗИМС, 1968, 5; Р. Јовановић, „Црква св. Николе на Поречкој ади код Доњег Милановца", Саопштења, 1969, 8; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије (1791--1848), Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; М. Н. Виноградов, Летопис Доњомилановачке парохије (Поречког среза, Крајинског Округа), Неготин 2005; Б. Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006.