ДОЊИ КОЛАШИН

ДОЊИ КОЛАШИН, крај на североистоку Црне Горе, између реке Таре (саставнице Дрине) и планине Бјеласице на југу, изворишта реке Ћехотине (десна притока Дрине) на северу и долине реке Љубовиђе (лева притока Лима) на истоку. Захвата северне делове општине Мојковац и западне делове општине Бијело Поље. У морфолошком погледу то је брдско-планински крај који припада унутрашњим Динаридима. Простор има карактер уравњене површи висине око 1.250 м, са којег се издижу узвишења Човића врх (1.576 м), Јаворова гора (1.714 м), Оштра главица (1.651 м), Кулина (1.631 м), Градац (1.546 м), Бјелува (1.522 м), Зечја глава (1.400 м) и др. Доминирају палеозојски шкриљци и флишне стене (терени са развијеном хидрографском мрежом) и мезозојске карбонатне стене (изражени подземни токови од којих настају јаки крашки извори). У већем делу Д. К. заступљена је умереноконтинентална клима са израженим годишњим добима, а на вишим теренима субпланинска клима. У метеоролошким станицама у непосредној близини Д. К. у Бијелом Пољу средња јануарска темепратура ваздуха је 0,1°C, средња јулска 16,9°C, док је у Колашину средња јануарска температура ваздуха -1,9°C, а средња јулска 15,9°C. Падавине су равномерно распоређене током године са максимумом у новембру и минимумом у јулу. Годишња количина падавина се повећава од севера (800--850 мм) према југу (долина Таре 1.200--1.300 мм, Мојковац 1.649 мм). Мојковац има око 120 снежних дана годишње. Највеће реке Д. К. су Тара дугачка 146,4 км (са сливом површине 1.853 км²), Љубовиђа дугачка 35 км, њена десна притока Лепешница и др. Кречњачки терени су безводни, са многобројним пећинама. Типична је површ северно од Мојковца са које се издижe планинa Бурен (1.631 м). Велике површине су под листопадним (буква, јавор), мешовитим и четинарским шумама (јела, смрча, бор и др.), које се смењују до 1.700 м н.в. Шуме представљају значајан природни ресурс регије. Животињски свет је богат (дивокоза, мрки медвед, вук, лисица, куна белица, куна златица, дивља мачка, срна, дивља свиња, сури орао, соко, велики тетреб, ушата шева, јаребица камењарка, пољска јаребица и др.). Реке су богате племенитим врстама риба (пастрмка, липљен, скобаљ и др.). Становништво се традиционално бави пољопривредом. Основна привредна грана је сточарство (говеда и овце) захваљујући пространим планинским пашњацима. Земљорадња (поврће и воће) највише је заступљена у долинама Таре, Љубовиђе и Лепешнице. Поред пољопривреде, већи значај имају дрвна (пилане) и машинска индустрија. Градови и гравитациони центри су близу источне и јужне границе Д. К. Највећи број села има дисперзиван распоред кућа са заселцима и са мало становника. Она захватају велику површину и на знатним су надморским висинама (Барице 1.283 м, Павино поље 1.096 м, Томашево 783 м, Равна Ријека 655 м, Жари 900--1.000 м и др.). У вишим планинским деловима су стална и сезонска насеља (катуни). Средиште Д. К. је Мојковац. Важни путни правци су на периферији Д. К. Најважнији су пут и железничка пруга Београд--Ужице--Подгорица, који повезују Србију и Црну Гору.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Н. Јоксимовић, Бихор и Доњи Колашин, Прилеп 1934; Ј. Марковић, Регионална географија СФР Југославије, Бг 1980; М. Јеврић, Становништво општине Мојковац, Бг 1984; Ј. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1988; М. Додеровић, Регионално-географске промјене у долини Таре, докторска дисертација, Географски факултет, Бг 2004; Стратешки план развоја општине Бијело Поље за период 2012--2016, Бијело Поље 2012.

С.нежана Вујадиновић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)