ДОМИНИКАНЦИ

ДОМИНИКАНЦИ, католички монашки ред Браће проповедника (Fratres Ordinis Praedicatorum) који је почетком XIII в. у Лиону основао Св. Доминик (Domingo de Guzman), а 1216. одобрио папа Хонорије III. Проповедали су крајње сиромаштво (отуда припада групи просјачких редова -- ordines mendicantes), што је већ после смрти оснивача напуштено. Одбацили су мануелни рад и посветили се интелектуалном и дали познате научнике. Њихови најпознатији чланови били су Алберт Велики и Св. Тома Аквински, сликари фра Анђелико да Фиесоле и Бартоломео де ла Порта, реформатор Ђироламо Савонарола, мистици Екхарт и Јохан Таулер. Због фанатизма папа Гргур IX поверио им је инквизицију када је основана. Рачунајући на њихову оданост, ревност и борбеност, папа их 1232. шаље у Босну, да као поузданији замене фрањевце. Црква у Босни држала се по страни и од православне и од римокатоличке цркве, плашећи се политичке и војне надмоћи православне Србије и посебно римокатоличке Мађарске. Сарађују са херцегом Хрватске Коломаном у његовој казненој експедицији у Босни против Босанске цркве. У удаљавању од римокатоличанства дошло је до отвореног сукоба са Римом, због чега је папа укинуо бискупију у Босни и 1239. пренео седиште једине римокатоличке бискупије у Ђаково. Међутим, због јаког отпора народа и властеле, а без помоћи бана Нинослава, д. се нису одржали, папа је 1247. Босну потчинио калочком архибискупу у Угарској, који је подизао крсташке ратове против Босанаца. То је довело до разлаза са Римом и приближавања православљу. Папа Јован XXII признаје 1319. да је римокатолицизам у Босни изгубљен. Две деценије касније у Босну су поново упућени минорити (мала браћа, касније названи фрањевци), али је и њихов успех био незнатан. Из Дубровника су управљали једном Богородичином црквом код рудника Брсково где је постојала колонија дубровачких трговаца и рудара католика.

Р. Милошевић

Циљеви д. били су проповедање јеванђеља, ширење католичке вере и сузбијање јереси. Међу д. се налазио велик број високо образованих теолога што је изградило њихов статус интелектуалног реда. Поред фрањевачког реда, д. су имали изузетно значајну улогу у обликовању градске културе, будући да су активности новоформираних просјачких редова биле везане углавном за градска насеља.

Д. су брзо након оснивања реда основали своје манастире у градовима на источној обали Јадрана. У Дубровник су стигли 1225, док су у Бар упућени булом папе Гргура IX 1236, како би помогли у спречавању црквених нереда који су се дешавали у том граду. Највише података о д. сачувано је за Котор, који је у то време био у саставу средњовековне српске државе. Историја овог реда у Котору започиње у време владавине српског краља Уроша I (1243--1276), када је основан први њихов манастир у граду. Которски племић Павле Бари је 1263. саградио патронатску цркву посвећену Св. апостолу Павлу, а 1266. ју је поклонио, заједно са својом кућом уз коју је црква била сазидана, д. који су у Котор дошли из Дубровника. Из повеље которског бискупа Марка (1260--1271), којом је потврдио ктиторски чин, сазнаје се да су Павле и његова жена Добра, будући без крвног наследника, а надахнути Светим духом, усвојили као сина брата Михаила, приора доминиканског манастира из Дубровника, а затим и браћу Флоријана, Трифуна и Марка. У наредном веку овај ред је у Котору добио већи манастир и цркву. Угледни которски властелин и протовестијар српског цара Душана, Никола Бућа, поклонио је 1344. свој посед изван северних градских зидина поред реке како би се на њему саградио доминикански манастир Св. Николе од реке (Sci Nicolai de flumine). Бућа је дозволу за изградњу добио од папе Климента VI, који је као услов навео да у манастиру мора да борави најмање дванаесторо браће д. Папин првобитни захтев није поштован будући да је Никола Бућа у својој даровници навео да у манастиру треба да борави најмање шесторица д. Ако д. не буду поштовали одредбу из даровнице, манастир са поседом и црквом треба да буде враћен ктитору или његовим наследницима. Крајем XV в. реформисани д. строге стеге (опсерванти) подигли су уз доминикански манастир Св. Николе своју капелу Св. Винцентија Ферера. Трећем реду д. припадала је блажена Озана (1493--1565), која је прихватила строги вид анахоретског живота, реклузоријум, у малој ћелији покрај прве њихове цркве Св. Павла у Котору.

Знатно мање извора је сачувано о делатности д. у другим деловима средњовековне српске државе и односе се углавном на рударске тргове и насеља, подручја која су била насељена католицима. Године 1285. упућена је молба которском бискупу Домнију да дозволи дубровачким д. да преузму управу над капелом посвећеном Богородици у Брскову. Извори помињу деловање доминиканског проповедника фра Хермана (fra Armanus Teutonicus de ordine praedicatorum) у Новом Брду 1280. У другој половини XV в. у Новом Брду су били активни д. Juan de Nouamonte и професор теологије Valerius de Nouаmonte. Валерије је за себе и за д. добио од папе одобрење да врше свештеничке дужности по Србији, пошто због пустошења Турака у овим крајевима влада оскудица у свештенству. Посебно значајну улогу имао је проповедник и мисионар фра Иван Уљаревић (Olevarius), родом из дубровачке трговачке породице насељене у Новом Брду, који је добио дозволу 1451. од папе Николе V да проповеда у средњовековној Србији и Босни, подиже „домове" и прима у свој ред све оне који то буду желели. Припадници д. нису подигли свој манастир на подручју „провинције Рашке", него су као појединци долазили да врше свештеничку дужност.

Д. су у више наврата били саставни део папских делегација које су долазиле код српских краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског у вези са решавањем црквених питања. Фра Андрија, д., био је 1322. изабран на место бискупа београдске бискупије.

В. Живковић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, Ср. Карловци 1912; И. Стјепчевић, Катедрала Св. Трипуна у Котору, Сплит 1938; М. Ј. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, I--II, Бг 1955--1962; С. Красић, „Некадашњи доминикански самостан Св. Николе у Котору (1266--1807)", Прилози повијести умјетности у Далмацији, 1989, 28; С. А. Јалимам, „Биљешка о доминиканцима у средњовјековној Србији", ИЧ, 1991, 38; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; С. Јалимам, Дјелатност доминиканаца у средњовјековној Босни, Тузла 1999; Л. Блехова Челебић, Хришћанство у Боки 1200--1500. Которски дистрикт, Пг 2006.