ДОМ

ДОМ (Девизно обрачунско место), специфичан облик девизног тржишта у Југославији, у периоду 1952--1960. Средином 1952. распушта се Министарство спољне трговине и укида монопол спољне трговине, а индустријска предузећа се укључују у спољнотрговинску мрежу. Фонд за изједначавање цена замењен је извозним и увозним коефицијентима, као инструментима изједначавања цена на домаћем и страном тржишту, којима се множењем девизног курса добија ефективни курс за извоз и увоз разних роба и услуга. Њима се дестимулише извоз сировина и репроматеријала, и пољопривредних производа, а подстиче њихов увоз. Служили су и као заштита домаће прерађивачке индустрије, чиме се подстиче њен извоз. Као облик девизног тржишта уведена су девизна обрачунска места (ДОМ) са слободним формирањем девизних курсева, на којима се врши расподела и обрачун девизних средстава на бази понуде и тражње. Формира их Народна банка ФНРЈ као посебне пословне јединице у саставу својих централа, а по потреби и у саставу филијала у важнијим привредним центрима.

Ретенционом квотом одређен је део девизног прихода остварен извозом (45%) којим предузећа слободно располажу -- плаћају увоз или их продају другим предузећима на ДОМ-у, по слободно формираним курсевима. Интенција је била да се предузећа стимулишу за извоз, а очекивало се да ће због односа понуде и тражње девиза курсеви бити формирани на вишем нивоу од званичног и да ће доћи до образовања тзв. укрштених курсева где ће се конвертибилне девизе котирати више од „меких", чиме би ДОМ требало да усмерава спољну трговину ка већем извозу на конвертибилна подручја и ограничавању увоза с тог подручја. Иако напредак у односу на монопол девиза и њихову расподелу од стране државе, увођење ретенционе квоте је зачетак лоше праксе условљавања увоза извозом, што је у крајњој инстанци довело до платнобилансних позиција република и покрајина, где је везивање увоза за извоз постављено на територијалну основу.

У нови систем се ушло с вером у могућност његовог ауторегулисања и с надама да ће омогућити интензивирање веза са светом и широко укључивање привредних субјеката, као и република, у спољнотрговинске односе. Али, врло брзо се видело да очекивања нису испуњена. Преко очекивања курсеви су се на ДОМ-у формирали на изузетно високом нивоу (вредности курса долара и индекс према званичном курсу од 300 дин. у табели). Упоредо с растом курсева (делом и као његов узрок) долазило је до све мањег промета девиза на ДОМ-у, и апсолутно, а и релативно, у односу на тражњу за девизама. У октобру ретенциона стопа је смањена на 20%, што води смањењу износа девиза слободно продаваних на ДОМ-у на рачун обавезне продаје Централном девизном фонду (ЦДФ) по званичном курсу, тако да ДОМ има све мању улогу, а НБ (не)одобравањем девизних захтева директно утиче на пословање појединачних предузећа. У следећој години стопе и курсеви на ДОМ-у су се подигли на ниво 6,8 пута виши од званичног курса. Увођењем обрачунског курса уместо прикривених вишеструких курсева створен је систем у којем званично функционише већи број курсева: поред службеног (300 дин. за амерички долар) и обрачунског (632) коришћена су и два посебна вида -- званични курс увећан за прим од 100% (600) и званични курс увећан за прим од 33,33% (400). Курсеви су примењивани на различите трансакције, у замршеном систему, који се често мењао.

Ради спасавања система 1. I 1954. уводе се посебни састанци -- „кругови" на ДОМ-у, на којима НБ ставља на располагање појединим производним секторима одређену суму девиза за увоз, с тим да је они споразумно поделе у оквиру себе. Учесници кругова су били мотивисани за споразум, није било ниједног случаја да он није постигнут или да је дошло до надметања за девизе, јер су их у противном очекивали високи курсеви формирани на ДОМ-у. Споразумевање су заговарале и монетарне власти, да би одржале ниво обрачунског курса (632 дин. за долар). Карактер и састав кругова се мењао, зависно од привредне ситуације, а њихов број се повећавао, тако да их је на крају било 80.

Формирањем кругова у оквиру ДОМ-а редукован је њихов значај као слободног тржишта -- оно је било ограничено само на редовне састанке ДОМ-а, а на њима је због велике тражње и мале понуде девиза долазило до великих осцилација. Од 1956. НБ је једини продавац девиза на ДОМ-у. Енормно високи курсеви на ДОМ-у у ствари су означавали (неоправдану) прерасподелу дохотка од увозника ка извозницима, па је стога уведен порез на ове, изузетно високе, зараде. И поред пораста административне дистрибуције девиза и све мањег утицаја, ДОМ је вршио велик притисак на раст цена, поскупљујући високо формираним курсевима увоз. Тиме је ДОМ, уместо да стабилизује динар, утицао на његово обезвређивање. Као резултат дошло је до повлачења на неким деловима система, посебно у области циркулације девиза (ретенциона квота је на крају смањена на 1%) и девизног курса, прилагођавања на девизним обрачунским местима, а касније и до напуштања тих институција.

У 1954. предузет је низ експеримената у систему коефицијената, с циљем да се просечни курс стабилизује на нивоу од 600 дин. за амерички долар, око којег се већина индустријских производа већ груписала и који је постао циљ званичне политике. Увозни курсеви обрачунавани су не на званични него на флуктуирајуће курсеве на ДОМ-у, чиме је требало стабилизовати увозне курсеве на ДОМ-у и ограничити увоз. Ради стабилизације курсева на ДОМ-у уводи се и допунски коефицијент од 2,0, претходник обрачунског курса. Он је примењиван и на увоз плаћен девизама чији су курсеви на ДОМ-у били двоструко већи од званичног курса. Ради стабилизације курсева смањени су и извозни коефицијенти за износ стопе пореза на промет, којег су били ослобођени извозници. Уведен је и порез од 80% на курсне разлике које су извозници постизали на ДОМ-у.

Предузете мере нису дале очекиване резултате, па марта 1954. долази до нових промена у девизном режиму: извозни коефицијенти се обрачунавају на основу флуктуирајућих курсева на ДОМ-у, а извозници део девиза на слободно располагање уступају НБ по слободно формираним курсевима, уместо по службеном, док је порез на курсне разлике смањен са 80 на 30%; допунски коефицијент 2,0 је постао прогресиван, тако што су увозници, уколико је слободан курс на ДОМ-у превазилазио износ од 600 дин. за долар, морали да уплате НБ суму која се добијала множењем номиналног износа прекорачења овог курса и процента тог прекорачења (ове прогресивне допунске коефицијенте нису плаћали увозници основних сировина -- њима је НБ продавала девизе по курсу од 600 дин. за долар, иако их је сама куповала на ДОМ-у по вишим курсевима).

Први покушај увођења слободне трговине, с ДОМ-ом као једним од стубова, није успео. Неуспех је објашњаван сувише ниском почетном ценом девиза, сувише малим почетним резервама, сувише малим уделом слободног тржишта у девизној понуди и сувише великим диспаритетима између домаћих и страних цена. Систем је стимулисао предузећа да траже повећање коефицијената, који су се од пасивних инструмената изравнавања претворили у активне инструменте за повећање диспаритета цена. До краја деценије цене девиза достигле су ниво 12,3 пута већи од званичног курса и систем је реформом 1961. морао бити напуштен.

ИЗВОРИ: „Решење о утврђивању курсева страних валута", СЛ ФНРЈ, 1952, 1; „Решење о одређивању дела девизних средстава који ће социјалистичке привредне организације продавати Народној банци ФНРЈ"; „Уредба о извозу и увозу робе и девизном пословању", СЛ ФНРЈ, 1952, 35.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марсенић, Развој и проблеми привредног система Југославије, Бг 1976; Ф. Мартиновић, Узроци девалвација југословенског динара и њихова ефикасност, Бг 1979; В. Пертот, Економика валутних течајева, Зг 1986; Р. Буквић, Регионални аспект примарне расподеле у југословенској привреди, докторска дисертација, ЕФ, Бг 1997; Б. Хорват, Привредни систем и економска политика Југославије, Бг 1970.

Р. Буквић