ДОДОЛЕ

ДОДОЛЕ, женске обредне поворке које су обављале магијске обреде у време суше са циљем изазивања кише, у периоду од Ђурђевдана до Спасовдана или Петровдана. Главну улогу у овом ритуалу имала je девојка, д., која је уместо хаљине прекривала тело исплетеним травама и цвећем. Лице је покривала свежим зеленилом, а на главу стављала венчић. Ишла је кроз село у пратњи групе девојака које су биле обучене у стару, подерану одећу, на глави носиле венце, а у рукама држале гранчице храста. Те девојке су у појединим местима биле у белим кошуљама и ишле босе кроз село, а у источној Србији д. су најпре одлазиле на гробље одакле су узимале крст са незнаног гроба и потапале га у реку. Пред сваком кућом би застале да би д. играла и окретала се, док би остале девојке стајале у кругу око ње и певале карактеристичне магијске песме: „Ми идемо преко села, а облаци преко неба", са карактеристичним рефреном „ој додо, ој додоле" или „Наша дода Бога моли, ој додо! ој додоле! Да удари росна киша, ој додо! ој додоле". Домаћица или неко други из куће пред којом су застале излио би ведро воде на д. док је она играла и даривао учеснице обреда, које су добијене поклоне делиле међу собом. У појединим местима домаћица је бацала празно сито да се котрља двориштем и уколико би се зауставило преврнуто, веровало се да ће и година бити берићетна, у противном сматрало се да ће година бити лоша. У Лесковачкој Морави су на челу колоне биле девојке које су носиле суд са водом којом су букетом коприва и корова прскале све око себе. Обред се завршавао одласком до реке у коју су д. бацале део поклона, венчиће и купале се. У случају да суша и даље траје, обред би се понављао. Већ средином XIX в. овај обред је престао да се практикује, свештеници су га забрањивали у Војводини, а по селима су ишле само Ромкиње (Циганке) да би вршећи додолски ритуал нешто испросиле. Д. су у различитим варијантама познате и другим јужнословенским народима, али су га практиковали и Германи, Румуни, Грци. У западним деловима Балкана, у Далмацији и Котару, овај обред су под називом прпоруше вршили неожењени момци. С обзиром на то да су се у источним српским областима д. називале пеперуне и пеперуде, ово њихово архаично значење се доводи у везу с богом Перуном, његовом активношћу и моћима. Стари образац магијског ритуала праћен је новијом теистичком формом молитве Богу за кишу и хришћанским елементом крста. Будући да је стање суше одређено преовладавањем једног принципа, који је довео до поремећаја равнотеже, угрожавање живота последица је потиснутог другог супротног принципа који се настојањима активирао магијским обредом. Вода је у овом обреду симболизовала кишу која се опонашала поливањем кроз сито или прскањем. Тај други принцип повезан је с оностраним светом и душама покојника за које се веровало да доносе облаке, па су у том проширеном митском контексту д., као ритуални субјекти, магијским средствима давале битан подстицај који би и довео до очекиваног жељеног ефекта.

ЛИТЕРАТУРА: Џ. Џ. Фрезер, Златна грана, студија мађије и религије, Бг 1937; В. Ст. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

Б.ојан Јовановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)