ДОБРУН

ДОБРУН, средњовековни град на Рзаву у жупи Дабар, источно од Вишеграда на путу који из Босне води ка Ужицу. Комплекс лежи на рубу питомог жупског предела на доњем току Рзава. Остаци утврђења налазе се на високој литици изнад реке. На око 1 км низводно одатле на заравни, на десној обали Рзава, налази се манастир посвећен Богородици. Када је А. Гиљфердинг 1857. обишао овај локалитет, бедеми и куле су још увек били добро очувани, а у подножју литице, крај Рзава, били су видљиви остаци урбане насеобине, с траговима улица и кућа. Најстарији део утврђења налази се на огранку планине Орлине изнад десне обале Рзава, издужене основе с главном, правоугаоном кулом истуреном ка северу. Капија је била на западној страни до које је водио прилаз уском стазом уз подножје бедема. Унутрашњи простор утврђења је подељен са два преградна зида, а видљиви су и остаци вероватно цистерне за воду. Бедеми су зидани ломљеним каменом у кречном малтеру, дебљине од 1,1 -- 2 м. Са јужне стране природни прилаз је преграђен бедемом са капијом од клесаног камена. Ту је било и стамбених објеката.

Источни део утврђења, над левом обалом реке, чиниле су истурене куле на врховима стеновитог брега са три стране опасаног клисурастом окуком Рзава. Постојале су три куле које су грађене као самостални објекти и нису биле повезане бедемом. Најбоље је очувана северна кула, кружне основе. Подграђе Д. је највећим делом лежало на десној обали Рзава, а мањи део је био на левој обали, на Подроговима.

Ова тврђава је играла значајну улогу на граници са Босном у доба Немањића и била је део система одбране жупе Дабар. У њој је било седиште жупана Прибила, ктитора добрунске цркве. Он је савременик краља и цара Стефана Душана, а цркву је подигао пре 1343. Сама тврђава је вероватно такође подигнута у XIV в. После смрти цара Душана (1355) тврђава је припала великом кнезу Војиславу Војиновићу, а затим његовом синовцу жупану Николи Алтомановићу до његовог потпуног краха 1373. Приликом поделе његових земаља Д. је припао кнезу Лазару, коjeм је припала десна обала доњег Лима. Утврђење је једно време сигурно држао и деспот Стефан Лазаревић. Незнано када Д. је припао босанској породици Павловића. У два наврата у њему је боравио Радослав Павловић. Као њихово упориште према Косачама, град је дограђиван током XV в., куле и бедеми на левој обали Рзава су из овог времена. По доласку Турака 1463. Д. је постао седиште нахије. Чињеница да Д. лежи на Босанском путу заинтересовала је трговце и условила појаву привредне активности у подграђу, о којем прве вести срећемо почетком XV в. Подобрун се помиње 1407. и 1421. као место где се налази неки дубровачки трговац. Први домаћи трговац Радивој Микојевић се помиње 1426, али се он већ наредне године преселио у Вишеград, на већи трг. Ово подграђе се није значајно развило, а у попису 1468/69. насеље има мање од 100 кућа.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сар. 1972; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; М. Поповић, „Средњовековни Добрун", Старинар, 2002, 52; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

С. Мишић