ДОБРОВСКИ, Јозеф

ДОБРОВСКИ, Јозеф (Dobrovský, Josef), филолог, слависта (Балашађармат, Мађарска, 17. VIII 1753 -- Брно, Чешка, 6. I 1829). Студирао филозофију и теологију у Прагу 1767--1772. Језуитски редовник постаје у Брну 1772, а затим прелази у службу грофа Ностица као васпитач његових синова 1773. Био је проректор (1787) и ректор (1789) теолошког семинара у манастиру Храдиште. Након затварања теолошких семинара под патронатом грофа Ностица посвећује се научном раду у Прагу. У почетку се бавио хебраистиком и библијском егзегезом (1777/78). Године 1792/93. путује по Шведској и Русији и посвећује се студијама славистике; објављује своје студије о старословенском језику (1790), чешком (1791) и руском језику и књижевности (1796--1799). Постаје члан Чешког ученог друштва и дописни члан учених друштава и универзитета у Варшави (1803, 1811), Берлину (1821), Кракову (1816), Вилнусу (1818) и Петрограду (1820). Покренуо је часописe Slavin и Slovanka посвећенe словенским језицима, књижевности, етнографији и историји. Његово најзначајније дело је граматика старословенског језика Institutiones linguae slavicae dialecti veteris, quae quum apud Russos, Serbos aliosque ritus graeci, tum apud Dalmatas glagolitas ritus latini Slavos in libris sacris obtinet (Беч 1822), у којој је дата класификација словенских језика и којом су, заједно са књигом Etymologikon der slawischen Sprachen (Prag 1813), постављени темељи упоредног проучавања словенских језика. Д. се бавио животом и делом св. Ћирила и Методија, словенским писмима и пореклом старословенског језика. И у Граматици и у монографији Glagolitica (Prag 1807) Д. стоји на становишту да је ћирилица старије словенско писмо од глагољице, чији настанак смешта у XIII в. Сматрао је да је црквенословенски језик по пореклу или стари српски или српско-македонско-бугарски. У широком интересовању за словенске теме Д. се рано заинтересовао за српску књижевност. У часопису Slavin пише о Ј. Рајићу, оцењује Мразовићеву Граматику и са А. Стојковићем ступа у преписку и расправља о језичкој грађи коју му је Стојковић послао. У часопису Slovanka пише о Стојковићевој Физици, а познати су му живот и рад Д. Обрадовића; у истом часопису (1814) Д. је укратко приказао српску књижевност од З. Орфелина до М. Видаковића и Ј. Вујића. Познато је да је Д. био против Караџићевог концепта да српски књижевни језик треба да буде заснован на простонародном језику. Поводом полемике између М. Видаковића и В. Караџића о томе како ваља писати Д. је био мишљења да би требало створити „stylus medius", који би се приближавао старом језику, али водио рачуна и о народном говору. Као чешки филолог Д. је утемељио славистику и био једна од водећих личности чешког националног препорода.

ДЕЛА: Geschichte der böhmischen Sprache (und Literatur), Prag 1792; Deutsch-böhmisches Wörterbuch, 1--2, Prag 1802, 1821; Ausführliches Lehrgebäude, der Böhmischen Sprache, Prag 1809; Entwurf zu einem allgemeinen Etymologikon der slawischen Sprache, Prag 1813.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, Књижевне слике, Бг 1904; П. Поповић, „Добровски и српска књижевност", Љ. Стојановић, „Добровски код Срба", Ј. Кршић, „Добровски и српска народна поезија", Sbornik statí k stému výročí smrti Josefa Dobrovského (1753--1829), Praha 1929; Н. Ђорђевић, „Допринос Јозефа Добровског упознавању Европе с нашом културном традицијом", ЗМСС, 1973, 4; А. Белић, „Добровски и наш књижевни језик", у: О великим ствараоцима, Бг 1998; Josef Dobrovský: fundator studiorum slavicorum, Praha 2004.

Г. Радојчић Костић