ДОБРОВИЋ, Милан

ДОБРОВИЋ, Милан, привредник, народни посланик, добротвор (Велики Грђевац код Дарувара, 12. VIII 1880 -- Београд, 9. I 1937). Пореклом је из познате даруварске трговачке породице Добровића. У Загребу је завршио Трговачку академију, након чега се запослио као чиновник у Српској банци у Загребу. У политичко деловање ступио је почетком XX в. као присталица Српско-хрватске коалиције на подручју тадашње Аустроугарске. За време I светског рата због политичког деловања често је био прогањан и хапшен. При крају рата као члан Народног већа, уз групу Срба војника из заробљеништва, успео је да осигура јавну безбедност у Даруварском срезу. Блиско је сарађивао с Владимиром Матијевићем на националном и привредном покрету Срба у Хрватској. На изборима 1925, које је водио национални блок, био је срески кандидат, а потом је биран за обласног посланика Осјечке области, на листи Самосталне демократске странке. За народног посланика за Даруварски срез први пут је изабран 1931, на владиној листи Југословенске радикалне сељачке демократије генерала Петра Живковића. На Петомајским изборима 1935. по други пут је изабран за народног посланика за Даруварски срез, на листи Југословенске националне странке Богољуба Јевтића. Радио је на оснивању задружних установа у Савској бановини, те оснивању кредитних задруга у Карловцу и Слуњу. У Дарувару је преузео управљање пиваром и електричном централом. Био је директор Даруварске штедионице, коју је подигао на ниво националне новчане установе. У Загребу је био један од чланова Патроната „Привредника", члан одбора више удружења, корпорација, члан Надзорног одбора Српске банке у Загребу. У Београду је био председник банке „Славија" и београдског Савеза добровољних ватрогасаца. Био је истакнути члан соколских организација широм Краљевине Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. М. Митриновић, Сенат. Народна скупштина, Бг 1935; А., „Смрт народног посланика Милана Добровића", Време, 10. I 1937; А., „Милан Добровић", Политика, 10. I 1937; А., „У Дарувару је сахрањен народни посланик Милан Добровић", Политика, 12. I 1937.

В. М. Николић