ДОБРОТИН

ДОБРОТИН, село у југоисточном делу Косовске котлине изграђено уз корито реке Жеговке. Она тече са оближње планине Жеговац, источно од Д., и улива се у Ситницу југозападно од села. Село је смештено на раскрсници два локална пута, а магистрални пут Приштина--Скопље је 3 км западно од њега. Општинско средиште Липљан је 6 км западно од села и спојени су локалним путем. Насеље је компактно, смештено на око 570 м н.в., издужено правцем реке и има мрежаст распоред улица. У историјским изворима помиње се од 1331. у повељи цара Душана, а 1455. имало је 75 српских кућа. Савремено становништво досељaвано је од средине XVIII до средине XIX в. Попис становништва из 1991. регистровао је 1.111 становника, од којих су 96,5% били Срби. У селу се налазе стара православна црква, 1,5 м укопана у земљу и ограђена зидом високим 3 м, и четвороразредна основна школа.

Д. Р. Гатарић

Приликом пољопривредних радова, на њиви Томе Гуџића, на потесу Рог или Ћерамидана, откривена је остава римског бронзаног новца и бронзаних предмета. На овом локалитету су претходно налажени остаци зидова, римских опека, уломака керамичких посуда и, ређе, римски бронзани новац. Ово је указивало на постојање мањег римског сеоског насеља (vicus) или пољопривредног добра (villa rustica) у атару села Д. Поменута остава била је похрањена у већи камени суд (урна, аван), који је био покривен зделом за уситњавање хране (mortarium). Две трећине посуде заузимао је бронзани новац, патиниран и међусобно слепљен, укупно 5.775 комада, од којих је могло бити идентификовано 1.375 примерака који припадају новцу Константина I и чланова царске породице, његовој мајци Јелени и синовима, Ханибалијану, Констансу, Констанцију II и Константину II, међу којима је налмлађи искован 345. Највише је заступљен новац Констанса и Констанција II. С обзиром на то да новац константинијанске династије представља инфлаторну емисију, те да је био у употреби до краја V в., може се претпоставити да је остава похрањена у IV или у првој половини V в., можда у време готских упада крајем IV в. или инвазије Хуна средином V в. Посебно је интересантно што су у остави биле и две луксузне уљане лампе од бронзе -- једна са дршком у облику женске, трагичне позоришне маске, а друга са дршком у виду полумесеца (lunula), које су израђене у хеленистичком стилу у I или почетком II в. Због тога се ова остава може сматрати благом (tesaurus) неке угледне породице или чак неког светилишта.

С. Петковић

Црква Св. Димитрија је једнобродни храм подужне основе, покривен двосливним кровом. Олтарски простор има полукружну апсиду, док је ентеријер засведен полуобличастим сводом и слабо осветљен будући да је црква укопана у земљу око 1,5 м и да има врло мале прозорске отворе. Цркву је у целости осликао зограф Хаџи Костадин (Хаџи Косте, Костадин Крстев) из Велеса, који је 1862. насликао и иконе за иконостас. О томе сведоче натпис у ниши испод источног прозора на јужном зиду, као и потпис на престоној икони Христа Сведржитеља. Иконостас чини ред престоних икона, царске и бочне двери, два реда икона Великих празника и Св. апостола, као и сликано Распеће на врху. Зидним сликарством прекривени су полуобличасти свод и сви зидови храма. У првој зони су стојеће фигуре светитеља, повише њих светитељске допојасне фигуре, а у врху циклус Великих празника. На полуобличастом своду су три медаљона која евоцирају калоте, са ликовима Богородице с Христом, Христа Сведржитеља и Бога Оца.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: К. Томовски, „Велешките мајстори и зографи во XIX и XX век: преглед на творештвото", Културно наследство, 1959, 5; Е. Чершков, „Касноантичка остава из Добротина на Косову", ГМК, 1962--1963, 1964, 7--8; Римљани на Косову и Метохији, Бг 1969; К. Балабанов, Велешките зографи иконописци во XIX век, Титов Велес 1970; М. Ивановић, „Црквени споменици, XIII--XX век", у: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Бг--Призрен 1987; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.