ДОБРИНОВИЋ, Пера

ДОБРИНОВИЋ, Пера, глумац, редитељ (Београд, 11. VI 1853 -- Нови Сад, 21. XII 1923). Глумачку каријеру почео је у седамнаестој години у Народном позоришту у Београду као ђак Глумачке школе која је отворена јануара 1870. и радила осам месеци. Професори теоријског предмета били су му Ј. Ђорђевић, Ј. Бошковић, а први професор глуме Алекса Бачвански, на чију је препоруку 1870. примљен за привременог члана НП у Београду. Незадовољан положајем у НП (месечна плата пет цесарских дуката, безначајне и малобројне улоге, неиспуњено обећање да ће као питомац позоришта бити послат у Праг и Беч на усавршавање), 1871. напушта НП и каријеру наставља у позоришној дружини Лазе Поповића. Ту је драгоцене савете о вештини глуме добио од Марије Аделсхајм Поповић. После годину дана вратио се у НП и у њему наступао све до 1873, када је позориште због финансијских тешкоћа привремено затворено. Краће време провео је у позоришној дружини Д. Коларевића, а августа 1873, када је на гостовању у Вршцу „ускочио" у улогу Брице у Саћурици и шубари И. Округића Сремца, постаје члан Српског народног позоришта у Новом Саду. После прве улоге одигране у Новом Саду децембра 1873. (Јован у Љубавном писму К. Трифковића), четрдесет најплоднијих година проводи у СНП-у (1873--1912), у којем је био глумац првак, редитељ (1886--1912) и управник (привремени 1905. и стални 1907--1911). Активност СНП-а била је неприкосновена у домену остварених националних, просветних и културних задатака, али се одвијала у условима неповољним за уметнички рад: сталне сеобе из места у место, играње на импровизованим позорницама паланачких кафана, често подизаним на буради од пива и сандуцима од шећера, обавезе које нису биле везане искључиво за сцену. Позоришна трупа је у недељне и празничне дане и певала у црквеним хоровима, а прваци трупе су присуствовали породичним прославама угледних мецена, чланова позоришних одбора широм Војводине. Представе на гостовањима су по правилу завршавале гозбама и пијанкама које ни Д. није избегавао. Иако није имао физичких својстава за улоге сценских хероја (низак растом, пуначак, кратких ногу и са цртама и изразом лица у којима се мало шта могло назрети од даровитости, осим у изражајним очима), био је љубимац публике. Велику популарност дугује својој глумачкој даровитости, несвакидашњим физичким способностима, темпераменту, музикалности, природности, сугестивности, дару запажања, те зрелости и дубини схватања.

Пред крај каријере у Новом Саду његово несналажење на месту управника позоришта доводи до трзавица и отпора у већем делу глумачког ансамбла. Управни одбор СНП-а донео је децембра 1912. одлуку да га пензионише. Уместо годишње пензије од 3.000 круна одређено му је само 1.664 круне. Незадовољан, а са још увек живом потребом да се „уметнички обнови" и докаже на београдској позорници, одлучио је да се пресели у Београд. Ту је дочекан са пажњом и добродошлицом и већ јануара 1913. закључен је уговор о његовом хонорарном учествовању у представама НП (према потребама и са личним пристанком). Пет ратних година провео је у емиграцији у Грчкој, Италији и Француској, где је повремено успешно наступао као глумац. После I светског рата, маја 1919. постао је редовни члан НП, а од септембра 1919. и редитељ. И године на заласку каријере, које је провео у Београду, допринеле су да доспе на сам врх српске глуме. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је у Новом Саду 4. VII 1898. улогом Јорика у драми Нови комад М. Тамаја и Бајуса. Четрдесетогодишњицу рада прославио је на сопствену иницијативу и уз подршку Месног одбора, у Кикинди, 10. XI 1910. улогом Целестина у оперети Мамзел Нитуш Ф. Ронже Ервеа. Педесетогодишњицу уметничког рада прославио је у Новом Саду 1. I 1923. улогом Гизекеа у комедији Код белог коња О. Блументала и Г. Каделбурга, а у Београду 2. III 1923. улогом Бобрикова у комедији Чикина кућа И. И. Мјасницког. Умро је у Новом Саду у глумачкој гардероби СНП-а где се, по сопственој жељи, прикључио помену Кости Трифковићу, и педесетогодишњици извођења Љубавног писма, у којем је, улогом Јована, почео каријеру на новосадској сцени.

Значајније улоге: Меркуцио, Јаго, Луда, Ричард III (В. Шекспир, Ромео и Јулија, Отело, Краљ Лир, Ричард III); Лорд Фокур (Т. Брандон, Карлова тетка); Антон Антонович Сквозник Дмухановски (Н. В. Гогољ, Ревизор); Исидop Леша (О. Мирбо, Посао је посао); Дон Пјетро Карузо (Р. Брак, Дон Пјетро Карузо); Оргон, Жеронт (Молијер, Тартиф, Скапенове подвале); Алилује (М. Прага, Алилуја); Јован, Тошица, Спира Габрић (К. Трифковић, Љубавно писмо, Избирачица, Честитам); Кир Јања, Јован, Смрдић (Ј. С. Поповић, Кир Јања, Покондирена тиква, Родољупци); Веца (В. Миљковић, Буњевка); Максим (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, Ђидо); Тома Мелентијевић, Аћим Кукић, Јованча Мицић, Јеротије Пантић (Б. Нушић, Свет, Про-текција, Обичан човек, Сумњиво лице); Пантелија (И. Округић Сремац, Саћурица и шубара); Мита Крадић (Е. Тот, С. Дескашев, Сеоска лола).

Био је глумац великог талента, неисцрпне уобразиље и проницљивости, изузетне марљивости и са осећањем одговорности за значај глумачког позива. У комичком, драмском и трагичком фаху успешно је остварио више од три стотине различитих и у основним цртама веродостојно погођених ликова. У безначајним и осредњим драмским делима остварио је улоге које су се памтиле и подизале вредност дела и представе. Играо је у свим жанровима -- од водвиљских лакрдијаша до Шекспирових ликова. Играо је истинито и убедљиво и Италијане, Французе, Енглезе, Русе, Немце, као и наше људе. Његово осећање за стил и атмосферу били су ненадмашни. У свим улогама давао је оно што је највеће у глумачкој вештини -- дубоку човечанску садржину. Његова каријера одвијала се у двема различитим епохама глуме: романтичарској и реалистичкој, али су изражајна средства која је користио несумњиво припадала реалистичком глумачком изразу. Одликован је Орденом Св. Саве V (1894), IV (1909) и III степена (1920), те Орденом Белог орла V степена (1921). Био је први српски глумац којем је подигнут јавни споменик (Нови Сад, 1982).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Петар Добриновић", Стражилово, 1892, 13; М. Савић, „Петар Добри-новић", Јавор, 1892, 9; Д. М. Јанковић, „Добриновић као Кир Јања", СКГ, 1901, 20; Ж. Милићевић, „Пера Добриновић", Политика, 1923, 5336; М. Црњански, „Добриновић компонован с успоменама", Путеви, 1924, 3--5; Б. С. Стојковић, „Петар Добриновић", ГлМС, 1939; Ј. Ракитин, „Сећања на Перу Добри-новића", Наша сцена, 1950, 6; В. Петровић, „Живот и глума Пере Добриновића", Наша сцена, 1951, 29--30; Т. Манојловић, „Пера Добриновић", ЛМС, 1951, 367, 1--2; М. Грол, Из позоришта предратне Србије (Пера Добриновић), Бг 1952; М. Предић, Еуфрозина или судбина глуме (Пера Добриновић), Н. Сад 1970; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1981; М. Милошевић, Моје позориште (Сећање на Перу Добриновића), Бг 1984; П. Волк, Пера Добриновић, Н. Сад 1986; Ј. Лешић, Историја југославенске модерне режије (1861--1941), Н. Сад 1986; М. Ђоковић, Сто најзнаменитијих Срба, Бг -- Н. Сад 1993; П. Марјановић, Позориште или усуд пролазности (Глумац за сва времена -- Пера Добриновић), Бг 2001.

П. Марјановић