ДОБРИНЦИ
ДОБРИНЦИ, село у централном делу Срема, на дилувијалној тераси висине око 86 м. Кроз њега пролази пут Рума--Пећинци, општинско средиште Рума је око 10 км северозападно, а ауто-пут Београд--Загреб око 5 км јужно. Правцем југозапад--североисток село пресеца дренажни канал Јарчина, дуг 18,5 км, ископан у IV в., још увек у функцији. Њиме се високе фреатске воде спроводе у Саву код села Јарак. Насеље је настало формирањем улица дуж два унакрсна пута. Каснија градња још три кратке улице није битније нарушила крстасту форму основе насеља. Први помен о Д. је из 1308, а помињу се и 1634. у време Турака. После тога прво сведочанство је из 1702. од када постоје у континуитету. У првој половини XVIII в. то је било мало село са око 50 домова, а бржи пораст броја становника започет је крајем истог века. То је увек било српско село, а у другој половини XIX в. у Д. и на околне мајуре досељено је око сто Немаца. Током II светског рата они су се иселили, а депопулацији која је наступила допринели су ратна страдања становништва и исељавања у време послератне колонизације. Године 2011. било је 1.549 становника, од којих 92,3% Срба. У пољопривреди је радило 42%, а у индустрији 20,8% економски активног становништва. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија, амбуланта и зграда задружног дома.
С.лободан Ћурчић
У Д. на потесу Сврзија нађена је 1960. приликом дубоког орања остава бронзаних предмета, која је откупљена за Музеј Срема у Сремској Митровици. Остава садржи 128 предмета, читавих и оштећених, који се обично срећу у оставама касног бронзаног доба: копља, мачеви, бодежи, ножеви, секире-келтови, српови, фибуле, игле, наруквице, привесци, наушнице, украсне плоче, торквеси, бријачи, тестерице, лимови и многи други комади нејасне намене. По томе представља типичну оставу касног бронзаног доба, а сличне су, у великом броју, нађене код нас али и у готово читавој Европи. Посебност оставе представља једна oштећена позамантеријска фибула са три пара спирала (првобитно их је било четири) и три птице у низу, свака са хоризонталним телом засвођених леђа и равне доње стране, на високој нози која стоји на свом диску. Очувана дужина је 11 цм. Позамантеријске фибуле су велике фибуле састављене од жице у комбинацији спирала, осмица, опруга и игала, а које су биле раширене у средњој Европи и северном Балкану. Једна од варијаната ових фибула (варијанта Б) садржи представе птица које су у редовима линеарно приказане али нигде нису представљене тродимензионално као у нашем случају. Занимљиво је такође да три птице нису приказане на исти начин, како је то обичај код оваквих представа, него се разликују међусобно у ставу, облику кљуна итд., тако да се могу идентификовати. Прва је по свој прилици кашикар, друга несит, а за трећу се претпоставља да је дропља. Ова јединственост приказивања сугерише да је мајстор који их је израдио добро познавао птичји свет и да је могуће да je фибула настала у околини Д., с обзиром на близину барских станишта.
Р.астко Васић
Црква Св. Николе. Првобитна мала црква из 1727. била је подигнута од дрвета и прекривена шиндром. Старој олтарској прегради од пет великих и десет малих икона црквена општина прикључује царске двери које 1756. купује у Каменици. Године 1766. она склапа уговор о подизању нове цркве са зидаром Петром Чалићем. Будући да се на добијање грађевинске дозволе од Илирске дворске депутације чекало до 1767, подизање храма завршено је 1768--1769, а дрворезбарени рамови и иконе на новој олтарској прегради изведени су 1775--1776. у барокно-рокајном стилу. Резбарене делове иконостаса израдио је Симон Николић из Краљеваца, а иконе на олтарској прегради сликао даљски мајстор Григорије Јездимировић. Његове су три престоне иконе, медаљони изнад северних, царских и јужних двери, по осам медаљона са стојећим фигурама апостола и старозаветних пророка, композиције Христа, Св. Тројице и Распећа са медаљонима Богородице и Св. Јована, заједно са сценама Христових страдања и Великих празника. Почетком XIX в. црквена општина склапа уговор за изградњу нове богомоље са зидарским мајстором из Сремске Митровице, Францом Зиглом. Једнобродна црква са полукружном олтарском апсидом саграђена је у каснобарокном стилу, са класицистичким елементима у декорацији. Године 1823. Михаило Ревај теше звоник од храстовог дрвета испред западног дела храма, али он није сачуван у првобитном облику него је накнадно сазидан и декорисан профилисаним венцима, пиластрима и капителима, као и храм. Новосадски сликар Петар Чортановић 1839--1840. прво марморира и позлаћује унутрашње зидове цркве и епископски трон, а потом новим иконама допуњује стару олтарску преграду која је претходно 1833. резбарена у старом стилу. Крајем XIX в. нештински сликар Ђорђе Ракић поново обнавља иконостас ове цркве, да би 1908. и старе царске двери биле замењене новима.
Љ.иљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, ,,Григорије Јездимировић", ЗМСЛУ, 1989, 25; Б. Букуров, С. Ћурчић, Општина Рума -- географска монографија, Н. Сад 1990; Д. Поповић, „Остава из Добринаца", у: Праисторијске оставе у Србији и Војводини, II, Бг 1994; Добринци, Н. Сад -- Добринци 1998; М. Лесек, „Црква Св. Николе у Добринцима", у: Уметничка баштина у Срему, I, Н. Сад 2000; С. Ћурчић, Насеља Срема -- географске карактеристике, Н. Сад 2001; В. Васић, Р. Васић, „Идентификација птичјих представа у праисторији", Старинар, 2003--2004, 53--54.
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)