ДОБРИЋЕВО

ДОБРИЋЕВО, манастир код Билеће, првобитно смештен на десној обали реке Требишњице, око 20 км од Требиња. Манастирска црква, пратећи објекти, гробови и надгробни споменици пренети су 1967. због изградње хидроцентрале 12 км јужно од Билеће, у село Орах. Први помен Д. у изворима датира из XVII в., иако има назнака да је постојао и раније. Страдао је 1649, 1680. и 1875–1878, а паљен је 1672. и 1914. Храм Ваведења Пресвете Богородице зидан је од камена највероватније почетком XVI в. То је једнобродна грађевина рашког типа, са три травеја по дужини и полукружном апсидом на источној страни. Северно и јужно од источног травеја су проскомидија и ђаконикон, који заједно са певницама постављеним бочно од средишњег травеја образују лажне бочне бродове. Средишњи травеј засвођен је крстастим, источни и западни травеј преломљеним, а певнице полуобличастим сводом. На западној страни храма накнадно је подигнута припрата, а 1863. изнад ње је дозидан звоник „на преслицу". Наос манастирске цркве и источни зид припрате су живописани. Најстарији слој фресака, фрагментарно сачуван, настао је почетком XVI в., нешто млађи приписан је Георгију Митрофановићу (1615–1616), док је мање радове на живопису обавио сликар Теодор (1672). Фреске у припрати настале су око 1745. Митрофановић је насликао представе Христа Старца дана, Пантократора, Емануила и Анђела Великог савета у средишту крстастих сводова, окружених пророцима и јеванђелистима. У олтару су Служба архијереја, Богородица Оранта с арханђелима Михаилом и Гаврилом, Благовести и Силазак Св. Духа на апостоле. На главном своду и на сводовима певница су Велики празници и Страдања Христовa; на потрбушјима лезена су попрсја светих мученика у медаљонима, а у зонама испод њих су првосвештеници и пророци. У другој зони насликани су свети мученици, бесребреници и столпници, док су у првој зони свети ратници, монаси, цар Константин и царица Јелена. На северном зиду су представе Св. краља Стефана Дечанског, Св. Симеона Мироточивог и Св. Евтимија. Зограф Рафаило Димитријевић из Рисна насликао је 1745. иконостас који је изгорео 1914. Једна икона са представом Св. Саве и Св. Симеона приложена је Д. 1757. Пећки патријарх Јоаникије (1737–1746) долазио је у Д. у време игумана Дионисија, а захумско-херцеговачки митрополит Филотеј посетио је манастир 1745. Темишварски митрополит Никола Димитријевић приложио је Д. једну књигу 1741. Јеромонах Д. Висарион Стефановић израдио је петохлебницу 1761--1761–1769, а јеромонах Висарион Добричевац поклонио је манастиру један минеј. У ризници Д. налазили су се један крст, кивот и орар.

Миљана Матић

По традицији манастир Д. је саградио 1232. неко од Немањића на темељима ранохришћанске базилике. Крајем XVII в. добио је кивот у облику грађанске куће с типичним прозорима, вратима и кровом на две воде, рад сарајевских златара. Храм су палили Турци 1649, али га је обновио и дозидао припрату јеромонах Мојсеј (Бајовић), а осликао зограф Теодор. Монах Герасим Добрићевац урадио је полијелеј („коло") од дрвета и украсио седефом и иконама. Камени звоник на преслицу сазидан је 1863. Поново је спаљен 1875, а аустријска војска 1914. спалила је иконостас и друге драгоцености. Спасено је неколико икона и књига. Усташе су га 1941. демолирале и опљачкале. Приликом преноса 1965. на садашњу локацију радови су изведени несолидно и храм је одмах прокишњавао. У манастирску порту пренети су помоћни манастирски обjекти, гробови са споменицима и Црква Св. Николе из Нистихаља. У јединству са манaстиром је и скит Св. Ане са две монахиње, који је основао еп. Григорије. Осим духовне има значајну националну улогу у просвети и измирењу околних племена. Осим храмовне славе значајан је Добрићевски сабор о Тројичин дану.

Радомир Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг II 1903, III 1905, IV 1923, V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Нинковић, „Опис манастира Добрићева у Херцеговини", Просвјета, 1899, 2–3, 4, 5, 6; 1901, 15; В. Ћоровић, ,,Херцеговачки манастири: Добрићево", Старинар (1923), 1925, 2; З. Кајмаковић, „Пренос манастира Добрићева", НС, 1967, 11; Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; Георгије Митрофановић, Сар. 1977; M. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII века, Бг 1991.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)