ДОБРИЧЕВО

ДОБРИЧЕВО, пољопривредно добро у Ћуприји, које је 1852. основао кнез Александар Карађорђевић као Завод државне ергеле („Заведеније правителствене ергеле" -- Д.), на 160 ха утрине, зване Пусто поље, које је општина вароши Ћуприја уступила држави. У почетку је располагало са 6 пастува и 50 кобила, да би њихов број до 1856. порастао на 19 и 111. За ергелу је констатовано да се оснива ради „стварања првокласног коњског материјала за приплодне сврхе пољопривреде и народне одбране". У априлу 1860. књаз Милош је поклонио држави имање Морава код Пожаревца и наредио да се ергела тамо пресели, што је учињено до јесени 1860, док је у Ћуприји остала само филијала Д. Назив Морава промењен је 1866. у Љубичево, у част кнегиње Љубице. Ергела Љубичево имала је два огранка: у Д. је основан 1875, а у Шапцу 1898. Рационалном обрадом земља у Д. претворена је у Добро поље, а управа Љубичева одлучила је да у Д. пресели готово све пастуве (80--100) и радну снагу. Огранак у Д. поседовао је 1895. 486 ха ливада, пашњака и шума (плус Ада 248 и Мућава 469, укупно 1.203 ха) и у шталама око 100 пастува (укључив чистокрвне арапске и енглеске), 40 волова, 10 крава, неколико бикова, приплодних овнова, оваца, јагањаца итд., као и кошнице, воћњаке и друге видове узорне пољопривредне производње. У згради управе, саграђеној у шестој деценији XIX в. и проглашеној одлуком Скупштине општине Ћуприја из 1980. за културно добро -- споменик културе, били су смештени чиновници, а по другим зградама око 50 радника и 160 робијаша. По формирању, ергела је била под надлежношћу Економног одељења Попечитељства внутрених дјела, на чијем челу је био Атанасије Николић -- чича Срећко. Године 1859. прелази под надлежност Министарства финансија, а 1872. Министарства војног.

Сматра се да је најбоље резултате ергела постизала управо у време када је била потчињена министру војном и када ју је, до 1876, водио пуковник Павле Хорстиг. У то време ергела је служила искључиво у војне сврхе, да војску снабдева коњима, те је тада нанета знатна штета сточном фонду -- велик број пастува је ушкопљен и послат у војску, подмладак шкартиран и распродат, а остала стока занемарена. По формирању Министарства народне привреде 1883, ергела постаје један од државних завода под његовом надлежношћу, када за управнике долазе школовани пољопривредници, који су увели плодоред и набавили савршеније машине, доневши леп глас Д. Преустројење ергеле у Државни сточни завод, законом предвиђено 1892, реализовано је 1903. Наследивши имовину ергеле, Завод је почео да ради 1903, с циљем унапређења целокупног сточарства у Краљевини Србији. Министарство трговине је 1899. за Д., које је добило статус Централног института за државне ергеле и сточарство, откупило око 1.000 ха земљишта недалеко од Ћуприје. На крају века, 1900, ергела је поседовала 1.607,63 ха (Љубичево 931,72 и Д. 675,91). Први управник Сточарског завода у Д. био је Вучко С. Богдановић, каснији начелник Министарства народне привреде. За његово време земљишни фонд увећан је на 1.203.77 ха (Д. 486,41, Ада 247,91 и Мућава 469,45), тако што је општина уступила већи део неплодне утрине, а мањи део је откупљен од приватника и манастира Раваница. На увећаном имању увећан је и запат свих врста стоке. Пред крај века према ергели у стручним круговима је владао доста критичан однос (не постоје стручни прописи за поступак с приплодним грлима, нема школованог особља, нема система у одгајивању ни у набавци приплодних грла и др.), о чему објективно пише Каниц не дајући ипак свој суд. Било је и значајних успеха, као што је похвалница за крупник за Одељење Државне ергеле у Д. на Тринаестој светској изложби у Антверпену 1885. Као један од споредних позитивних ефеката њеног постојања могао би се истаћи коњички спорт, чији развој почиње 1874. оснивањем удружења кола јахача „Кнез Михаило" (док је у Љубичеву основана школа „Лаких јахача"). Резултати у оплемењивању стоке били су мали, сиромашним сељацима су таксе за коришћење расплодних пастува биле високе, па су се углавном придржавали традиционалних метода. У финансијском смислу ергела је била у минусу, Каниц даје за 1886. износ расхода од 154.800 динара, али не и прихода. У последњим годинама века остваривани су следећи приходи и расходи:

И поред критика из одређених кругова, сточарски завод је добро пословао и стекао велик углед. Просечно годишње у Д. (и одељцима у Љубичеву, Шапцу и Белој Реци) било је коњских грла око 500, говеда 250, оваца 200, коза 20, свиња 300, живине 400. Најбољи резултати постигнути су у гајењу говеда, што се манифестовало 1912. приликом куповине расплодних бикова сименталске расе за раздавање народу. Уочи рата Завод је израстао у велику и модерну установу. У рату је тешко страдао. Уочи повлачења војске 1915. сва крупна и ситна стока је распродата и раздата народу, док је део пунокрвних пастува и кобила управа покушала да спасе. То међутим није успела, све је на путу за Албанију пропало. Уништени су сав сточни материјал, стаје и остали материјал.

Након I светског рата, у 1920. од Д. се одваја Љубичево (с Белом Реком и пастувским стаништем у Шапцу) и поново се успоставља државна ергела. Сточарски завод је укинут 1922. и основано је Угледно државно пољопривредно добро (п. д.) Д., које је наследило Завод с готово свим његовим функцијама. Било је то једно од пет угледних државних добара основаних сходно закону по којем се сва добра и економије до тада под управом Министарства пољопривреде и вода претварају у угледна добра, која ће управљати самостално, по начелу приватних газдинстава. Д. је тада имало 1.170 ха земље и 340 грла крупне и ситне стоке. Уз још три угледна добра, ових осам државних п. д. (с укупно 77.500 ха земљишта), уз још 7 ергела, 151 расадник и разне пољопривредне станице, чинило је државни сектор у пољопривреди. Обнова је ишла споро и тешко. Године 1925. оснива се при п. д. Агро-ботанички одсек, који се касније премешта у Крушевац. У периоду 1928--1935. земљишни фонд се смањује на 803,41 ха на рачун одузимања земље која су извршиле општине Ћупријска, Остриковачка и Супска. Задатак постављен Законом из 1922 (да све расходе сем личних покрива из прихода) остварен је тек 1930, када п. д. постаје својина Моравске бановине. Почетком 1934. новим правилником Д. је постало бановинско -- Угледно п. д. Д. Моравске бановине. Предвиђено је да из његовог чистог годишњег прихода 50% припада бановинској каси, а 50% са буџетским уштедама за ту годину припада фонду п. д. за обезбеђење од елементарних непогода, помора стоке и за инвестиционе радове.

Сматра се да је документација о међуратном периоду Д. уништена када је већ под партизанском влашћу стрељан Украјинац Квасневски. Било је негативних појава (извор поклона за властодршце и богаћења за управнике), али је забележено да су и у овом периоду остваривани успешни резултати. Неки од њих везани су за име Павла Квакана, доктора агрономије, који је у периоду 1927--1934. три пута радио у Д., и истакао се у производњи шећерне репе за шећерану у Ћуприји и огледима с хибридним кукурузом. По одласку из Д. Квакан је остварио успешну универзитетску каријеру у Загребу. Уочи II светског рата Д. је имало 803 ха и давало је добре резултате и у ратарству и у сточарству.

За време II светског рата Д. је тешко страдало, као и остала п. д., па је њихов рад практично обустављен. У 1946. Д. је национализовано на основу Закона о национализацији приватних привредних предузећа од 1946. Током 1945. и 1946. п. д. су оснивана као државна предузећа, а од 1950. прешла су у друштвену својину. Њихов земљишни фонд увећаван је и поделом земље из аграрних реформи 1945. и 1953. Увођење новог система награђивања средином 1950-их довело је до пораста продуктивности у једном броју п. д., између осталог и у Д. Укључивши прераду а затим и промет пољопривредних производа, односно интегрисањем пољопривредних и индустријских предузећа, нека добра су почев од 1957. прерасла у пољопривредне (пољопривредно-индустријске) комбинате. Тако је створен и ПИК „Поморавље", у чијем саставу су, поред Д., били и: „7. јули" и Бонбонара из Параћина, „Јухор" из Јагодине, Шећерана, Кексара, „Напредак" из Ћуприје. Године 1985. у састав СОУР ПИК „Поморавље" ушао је, недуго по оснивању -- „Помекс" („Поморавље експорт-импорт") из Ћуприје, и то као ОУР „Поморавље промет". У аферама с издавањима меница, крајем 1980-их отпочео је пад „Помекса", али је Д. остало ван тих догађања. На почетку транзиционог периода запошљавало је око 300 радника и имало добре услове и перспективе за даљи развој. Међутим, већ крајем 1990-их почело је да остварује губитке.

Током НАТО агресије 1999. Д. је бомбардовано шест пута. Претрпљена је велика материјална штета, али Д. је наставило пословање са знатно умањеним капацитетима и бројем запослених, који се с више од 300 спустио на око 200. Опадање производње и перформанси настављено је у наредним годинама. У 2011. „Тргопромет" а. д. Краљево стекло је 100% власничких удела, односно оснивачких права и удела над привредним друштвом ППД Д., чиме је „Тргопромет" стекао статус матичног правног лица, а ППД Д. статус зависног правног лица. У 2013. Д. се нашло пред стечајем. Он је избегнут на почетку 2014, на основу Плана реорганизације, али је потом Д. приватизован. У марту 2018. фирма из Турске „О-П група агро" узела је у закуп на 10 година п. д. Д. и у њему отворила фарму јуница. Почетни капацитет фарме је 1.000 грла. Изграђено је и биогасно постројење. Производи фарме треба да буду пласирани на турско, затим и на кинеско тржиште.

ИЗВОР: Статистички годишњак Краљевине Србије, 1900, Бг 1904.

ЛИТЕРАТУРА: M. Н. Лукићевић, „Из историје наше Државне ергеле", Тежак, 1910, 51; М. Миљковић, „Добричево", „Љубичево", Тежак, 1925, 52; Д. Јовановић, Аграрна политика, Бг 1930; Ђ. Ђорђевић, „Бановинско угледно пољопривредно добро Добричево", Пољопривредни гласник, 1940, 20, 2; Д. Булић, М. Милачић, На Морави Ћуприја, Ћуприја 1977; Ф. Каниц, Србија земља и становништво, I, Бг 1987; И. Биршић, „Агроном проф. др Павао Квакан", Подравски зборник, 2008, 34; М. Јовановић, „Национализација имовине у Моравском округу (срезу Светозарево) 1946--1962", у: Национализација имовине у Моравском округу (срезу Светозарево) 1946--1962, Јаг. 2014; Б. Миљковић Катић, Пољопривреда Кнежевине Србије (1834--1867), Бг 2014; С. П. Милошевић, Аграрна политика у Југославији (1945--1953), докторска дисертација, ФФ, Бг 2015; Г. Гарић Петровић, Пољопривреда Србије од 1878. до 1912. године, докторска дисертација, Ниш 2016; „Дужности особља управе Државног сточарског завода у Добричеву", Мешовита грађа, 2017, 38; Д. Стаменковић, „Прелепа Добрила", https://dusanstamenkovic.com/2017/04/13/prelepa-dobrila/ (26. VI 2020).

Рајко Буквић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)