ДОБРИЦА

ДОБРИЦА, село у источном Банату на уском појасу дилувијалне терасе високе око 82 м која дели Банатски песак и лесну зараван на југозападу и простране тектонске депресије на истоку. Издужено је правцем североисток--југозапад, дуж забарених терена на северу, што је условило да његова основа има облик деформисаног правоугаоника, а улице решеткаст распоред. Кроз село пролази локални пут који повезује општинско средиште Алибунар (20 км) на југоистоку са путем Зрењанин--Вршац на северу. Први помен села је из 1425, а постојало је и у време Турака. Наредни пут помиње се 1733. као српско село. Године 1773. прикључено је Војној граници, а око 1780. у селу је била извршена регулација улица. Тада је овде живело око 800 „душа". Тај број се временом увећавао и 1890. достигнут је максимум од 3.031 житеља. Касније је уследила константна депопулација и 2011. село је имало 1.076 становника, од којих су 81% били Срби. Већина економски активног становништва (54,6%) радило је у пољопривреди. У центру се налази трг на којем су православна црква и парк, а око њега школа, зграда месне канцеларије, задружни дом и неколико продавница.

С. Ћурчић

Црква Св. Преображења. Српска православна црква грађена је од 1802. до 1806, као типско једнобродно здање, правоугаоне основе, са звоником над западним улазом. Западно прочеље надвисује звоник. Подела ентеријера на травеје огледа се и на фасадама артикулисаним неокласицистичким пиластрима. Изнад припрате конструисана је галерија, наос и олтар су раздвојени масивним иконостасом, док олтарски простор има велику полукружну апсиду. Црква је засведена попречним бачвастим сводовима. У олтарском простору 1807. насликано је Успење Богородице у ниши горњег места. Олтарску преграду изрезбарили су и позлатили сликар Матеја Петровић (1847) и златар Арса Стакић (1854) из Новог Сада. За сликање икона између 1852. и 1855. био је ангажован Константин Данил, сликар икона у Успенској цркви у Панчеву, те у црквама Уздину, Темишвару и Јарковцу. Изнад сокла са представама јеванђелиста су престоне иконе, међу којима је и Св. Сава. Осликане су и царске и бочне двери. Између престоних и празничних икона налазе се елиптични медаљони с приказима Успења Богордице, Св. Илије, цара Константина и царице Јелене, Св. три јерарха, апостола Петра и Павла и Усековања главе Св. Јована Крститеља. Трећу зону чини сликани крст са 18 овалних медаљона са светитељима. Данил је аутор и две иконе у овалним медаљонима на северном и јужном зиду певница, изнад столова, Цар Давид свира харфу и Св. Јован Дамаскин. Целивајуће иконе насликали су његови ученици Лазар Николић и Марко Завишић, у то време житељи Д. Николић је насликао и осам целивајућих икона и два барјака, док је Завишић израдио 12 икона. Богородичин трон са иконом Богородице с Христом потиче из 1818, када је изведен и архијерејски трон са иконом Св. Јована Златоустог. У храму се чувају и царске двери, зографски рад из друге половине XVIII в., као и икона Богородице с Христом, рад сликара Григорија Ранисављева из 1807.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: О. Милановић, „Из сликарства и примењене уметности Војводине", ГПСКВ, 1958, 2; Српски сликари XVIII--XIX века, ликови и дела, Н. Сад 1968; Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; С. Пејић (ур.) Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 1998; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; М. Вујић, Православна српска парохија у Добрици крајем 1901. године, Пан. 2005.