ДОБРИЋ, Марко

ДОБРИЋ, Марко, велетрговац, писац, политичар (Дражањ код Гроцке, 1766/67 -- Лајпциг/Кемниц, Немачка, после 1816). Још током школовања у Земуну васпитавао се у кругу трговачког сталежа. Године 1788. упућен је у кућу бечког велетрговца Вељовића на усваршавање у трговачким пословима. Убрзо је постао његов пословни партнер и оженио се његовом ћерком. Женидбом је дошао у сродство с познатим трговачким кућама Бајића и Карамате у Земуну, а с тастом се преко пословног партнера бавио увозом памука навелико из Македоније. У време Првог српског устанка је материјално и морално помагао устанике. У Лајпцигу је штампао бакрорезну слику вожда Карађорђа и испевао и штампао песму „Похвална ода Србима". У Београду се, прешавши из Земуна, 1806. тајно састао са Карађорђем, којем је понудио да стручно организује рударство у Србији. Није успео његов покушај да 1808. легално пређе у Београд с књигама о рударству, скицама и плановима за израду машина за рударске копове и израду новца, са 23 нове сабље и бакрорезним портретима Карађорђа. Аустријске власти су га у Земуну осумњичиле за шпијунажу и ухапсиле, па је након пребацивања у Петроварадин саслушаван. У то време ступио је у везу с руским дипломатским представником у Београду Константином Родофиникиним, а пре тога и с руским послаником у Бечу грофом Куракиним, као и са митрополитом Стефаном Стратимировићем у Сремским Карловцима. Након повратка у Беч, преко Молдавије је у Србију упутио инжењера рударства Кристијана Готхолба Кабиша. У Србију је поново легално прешао 1811. где је и остао до слома Првог устанка 1813. У Београд је, наводно, дошао с већом сумом дуката и успео да се зближи с Карађорђем и новим руским дипломатским представником у Србији пуковником Теодором Недобом. Вероватно је постао члан Правитељственог совјета, а устанике снабдевао храном. Највероватније да је преко велетрговца Хаџи Јануша трговао преко Влашке. Имао је намеру да оснује прву банкарску установу у Србији -- Општу касу трговачку, преко које би се одвијала трговина памуком, вуном, кожом и другим производима из Турске, који су били потребни Аустрији и Немачкој. Међутим, Карађорђе није сматрао да је било повољно време за такав подухват, па је чак захтевао и његово кажњавање (можда на наговор Д. противника, председника Совјета Младена Миловановића). Када је дошло до слома устанка, пребегао је у Панчевачки контумац, а одатле у Беч где му је била породица. У Бечу и Шопроњу кредитори (међу којима и трговачка кућа Сина) покренули су парницу против њега. Изгледало је да ће бити протеран у Турску, али је, тврдећи да је поданик Саксоније а не Аустрије, избегао прогон. Успео је да дође и до руског цара Александра I, који је 1814. био у Паризу. Аустријске власти су га интернирале у Земун, где се такође снашао па је чак и именован за старатеља малолетне кћерке устаничког војводе капетана Радича Петровића. Крајем лета 1816. без одобрења Градског магистрата у Земуну напустио је варош и отишао у Лајпциг, где му се губи траг.

С. Гавриловић

Д. је популаризовао Карађорђев устанак и самог Карађорђа у њемачкој средини. Колико се зна, први је српски пјесник који своју књигу стихова штампа на њемачком језику. Радио је на везама између Карађорђеве Србије и Саксоније. Приписује му се збирка пјесама, забиљежена у рукописној библиографији Л. Мушицког (Dobritz, Marcus: Blumen der Freundschaft. Zum unvergesslichen Andenken für Demoiselle Lisette Karamath in Semlin, Leipzig 1803) и путопис Reisebeschreibung von Sachsen über Böhmen nach Wien (прије 1808), али текстови нису сачувани. Такође му се приписује похвална ода Србима, на њемачком, објављена у Саксонији 1808. У Лајпцигу је дао да се штампа бакрорезна слика Карађорђа Петровића, као дио његовог настојања да Blumen der Freundschaft пoпуларише Карађорђев устанак међу Нијемцима.

Д. Иванић

ДЕЛО: Стихови Прокопию Радуловичу, Будим 1814.

ИЗВОРИ: Акта Општег управног архива, Врховно полицијско звање, Беч 1800, 1814; А. Ивић, Списи Бечких архива о Првом српском устанку, VI, Бг 1965; X, 1966; XI, 1977; Т. Ж. Илић, Грађа из Земунских архива за историју Првог српског устанка, III, Бг 1969.

ЛИТЕРАТУРА: Карађорђе: живот и дело, Бг 1923; М. Костић, „Марко Добрић као књижевник", ЗМСКЈ, 1954, 1; Р. Перовић, „Неколико прилога за историју I и II српског устанка", ЗМПСУ, 1964, III--IV; С. Гавриловић, Личности и догађаји из доба Првог српског устанка, Н. Сад 1996.