ДОБОР

ДОБОР, средњовековно утврђење на испусту планине Вучјак, на левој обали Босне, преко пута Модриче. Услед повољног стратешког положаја на прелазу реке и прегледности терена, овај положај је био насељен готово у континуитету од преисторије до новијег времена. Утврђење су 1387, на земљишту босанског краља, подигли угарски племићи, браћа Хорват. Било је прилагођено тадашњим потребама одбране, а имало је издужену основу са две јаке овалне куле повезане бедемима. Свој коначни облик добило је током наредних деценија. Неколико сукоба босанске и угарске војске одиграло се под Д., посебно 1394, када је утврђење спаљено, а потом и 1408, када је прешло у угарски посед. Краљ Стефан Томаш је у два наврата, 1449. и 1457, боравио у Д. и састајао се с мачванским баном и папским легатом. После пада Босанског краљевства, град је у поседу угарских племића Грабарских, да би почетком XVI в. прешао у руке Фрање Бериславића, који се у једном писму потписује као „вечити кнез Добора" (comes perpetuus de Dobor). Жупанија Д. обухватала је све поседе Бериславића јужно од Саве, заправо „скеле" преко реке: Брод, Дубочац, Кобаш, Новиград, као и сам Д. После смрти српског деспота Стефана Бериславића 1535, овај простор осваја босански санџак-бег Ферхад-бег и оснива нахије Кобаш и Д. Османска војна посада остала је у Д. све до 1716, када је утврђење страдало у аустријском нападу и више није обнављано.

ЛИТЕРАТУРА: И. Бојановски, „Добор у Усори", НС, 1981, 14--15; М. Поповић, „Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини", ЗИБиХ, 1995, 1; Ј. Мргић, Северна Босна (13--16. век), Бг 2008; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

Ј.елена Мргић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)