ДИЗАЛИЦЕ

ДИЗАЛИЦЕ, транспортне машине прекидног транспорта које могу да служе за подизање/спуштање и преношење терета. Састоје се од носеће конструкције и различитих уређаја, од којих су неки специфични за д., као што су нпр. котураче, ужад или ланци, а неки су општи уређаји као што су нпр. преносници, кочнице и устављачи итд. Д. преносе терет унутар ограниченог подручја, пружају већу флексибилност у раду од транспортера, јер терет којим се рукује може бити различит у погледу облика, садржаја и масе. Могу да буду стационарне, да се крећу по шинама или да имају мобилну основу. Од најранијих цивилизација људи су користили само снагу мишића да би подигли и померали терете. Блокови египатских пирамида имају тежину до 3 т, али многи објекти садрже блокове велике тежине: храм Амон-Ра у Карнаку до 70 т, римски храм Јупитера у Балбеку до 100 т, храм посвећен фараону Кхафре у Египту састоји се од монолитних блокова тежине 425 т итд. Египћани су користили познавање закона механике и једноставне уређаје за подизање: рампе, стрме равни и полуге.

Прве д. су изумели стари Грци почетком 530. п.н.е. Покретали су их људи или магарци, а састојале су се од ужади којa иду преко котурова. Механичка предност д. повећана је увођењем котурача. Д. са троструким котурачама (грчки „триспастос") има два котура везана за д. и слободни котур који виси испод њих. Остварује механичку предност од 3:1. Д. са пет котурова у сличном распореду („пентаспастос") има механичку предност од 5:1. Побољшање је настало увођењем витла, које је заменило ручно повлачење ужета. Користе полуге постављене на бубњу да би се добила механичка предност, коју даје радијус ручице у односу на радијус бубња или осовине. Снажнија помоћ за подизање од витла био је велики корачајући точак (Treadwheel, Magna rota). Први пут се помиње 1203. и постао је важан елемент д. Пречник точка износи до 5 м, има већу механичку предност од витла због већег радијуса точка у односу на пречник осовине. Покреће га човек који хода унутар точка. Неке лучке д. из средњег века су опремљене са два покретна точка, причвршћена на исту осовину, чиме се повећала снага дизања. Капацитет подизања д. са точком је импресиван. Римљани су допремали обелиске велике тежине из Египта и постављали их у својим градовима. Градили су огромне торњеве за подизање који се покрећу са вишеструким витлима на земљи. Мада је механичка предност знатно нижа од д. са великим точком, може да се укључи већи број људи и теглећих животиња. У Риму је пренесен обелиск од 344 т са локације удаљење 256 м, до базилике Св. Петра. Леонардо да Винчи је у XV в. пројектовао окретну д. са малом стрелом. Поред многих његових пројеката требало би споменути велику окретну д. са две стреле, постављене једна насупрот другој, која се користила за изградњу пристаништа. У поређењу са римским временима, током средњег века је записано веома мало техничких информација. Већина нашег историјског знања потиче од слика и илустрација у рукописима. Велике д. су биле неопходне у изградњи цркава. Постављане су унутар зграде, у почетку на тлу и померане према горе како су се одвијали грађевински радови.

Индустријска револуција је била трансформација околности људског живота до којих је дошло крајем XVIII и почетком XIX в. Карактерише је сложено узајамно деловање промена у друштву, технологији, медицини, економији, образовању и култури. Технолошке иновације замениле су људски рад машинама. У релативно кратком времену дошло је до велике техничке развијености која је олакшала и унапредила обављање послова. Без машина и опреме ниједно подручје модерног инжењерства, баш као и савремени човек, не може да функционише. Човек је свој опстанак у природи прилагођавао својим потребама користећи разна помагала. Д. представљају једну од најбитнијих машина у инжењерству. Изум коришћења паре доводи до брзог развоја индустрије. Парна машина може непрекидно да функционише, тако да људски рад замењују машине које покрећу мотори. У XVIII в., након што је Џ. Ват изумео и побољшао парну машину, обезбеђени су услови за примену на разним машинама. Енергија добијена од парних машина доводи у XIX в. до изградње д. са погоном на пару. Године 1805. Глен Лени направио је прве д. са погоном на пару за Лондонско пристаниште. Д. коју покреће парна машина може да буде фиксирана или мобилна, постављена је на железнички вагон, построј са точковима, на гусеницама, шлеп или баржу. Има вертикално постављен котао на задњој страни, тако да тежина котла има улогу противтега и уравнотежава тежину стреле и терета. Вилијам Армстронг је 1846. изумео д. на хидраулични погон. Реконструисао је парни погон, д. са дока у Њукастлу, у хидраулични. Клип покреће течност под притиском у цилиндру, вентил регулише количину течности у односу на терет који се подиже. Његова иновација је био хидраулични акумулатор, резервоар за складиштење нестишњиве течности. Одржава се под притиском који се остварује спољним извором. Спољни извор може бити опруга, терет или сабијени гас. Акумулатор омогућава хидрауличном систему да прихвата екстремне захтеве користећи моћну пумпу, да брзо реагује на привремену потражњу и да ублажи пулсације. Армстронгова хидраулична д. на доку Арсенала у Венецији, произведена 1880, претрпела је оштећења у оба светска рата и повучена је из употребе 1950. У XIX в. појавиле су се важне иновације -- употреба металних уместо дрвених конструкција и примена зупчаника. За бродоградилиште у Хамбургу Рудолф Бред развио је 1887. прву и тада највећу д. на електрични погон, капацитета 150 т / 19,5 м.

У Србији у средњем веку изводио се низ грађевинских радова, градиле су се тврђаве, цркве, манастири, али нажалост нема података о коришћеној механизацији. Крајем XIX в. развој железнице, бродарства и експлоатације шума утиче на примену механизације. Брз развој индустрије почетком XX в. довео је до наглог развоја д. Потреба да се транспортују све веће количине материјала и робе, као и сложенији технолошки захтеви морали су да прате транспортни уређаји. Прометна банка из Београда 1909. почиње са стварањем пловног парка и механизације за претовар. На савском пристаништу је 1912. постављена електрична д. (слика 1). Опрема је купована од страних произвођача и делом добијана из репарације. У Смедереву, у послератном периоду изградње државе, на обали Дунава 1922, постављена је прва парна д. за Сартид 1913 (50 т / 30 м). Године 1937. она је обновљена због изградње Сименс-Мартинове пећи у железари. Године 1932. постављена је друга парна д., обе опремљене куком и грабилицом. „ГОША ФОМ", фабрика опреме и машина, основана је 1930 (настала из фирме „Јасеница"), када је покренута производња челичних конструкција, д. и мостова. Прву д. је направила 1932, а 1938. произведено је 1.310 т челичних конструкција и три д. Потребно је споменути и фабрику „МИН" Ниш, која је основана 1884. као железничка радионица за одржавање возног парка. Касније је производњу оријентисала на производњу челичних конструкција и д. Крајем 30-их година на савском пристаништу у Београду је било 10 д., од којих је једна конзервирана и постављена код Бетон хале (слика 2).

После II светског рата Катедра за привредно машинство (од 1959/60. Катедра за механизацију) Машинског факултета Универзитета у Београду се активно укључила у обнову земље. Шеф Катедре Валеријан Марковић поставио је темеље развоја области машина и система механизације, те дао немерљив допринос изградњи Србије у периоду послератне обнове. Својим педагошким, пројектантским и конструкторским радом изузетан допринос у даљем развоју ове области дали су његови ученици и сарадници, касније професори, Сава Дедијер, Драгутин Поповић, Ђорђе Зрнић, Давор Острић и Предраг Миловић. Преданим педагошким радом формирали су генерације машинских инжењера који су дали изузетан допринос развоју српске индустрије и привреде. Поставили су темеље научних истраживања у области механизације и својим менторским радом и изведеним пројектима омогућили развој научно-истраживачких потенцијала на УБ. До краја 80-их година урадили су и реализовали око 200 пројеката д. и система за механизацију за српску привреду и извоз. После II светског рата у Србији је почела да се развија производња д. Први извозни посао за Турску била је пловна д. 45 т / 10 м, саграђена у бродоградилишту Београд. У периоду до 90-их година фабрике су произвеле низ д. разних типова и носивости („ГОША" Смедеревска Паланка, „МИН" Ниш, „ИЛР" Железник, „Арсеније Спасић" Зајечар и др.). Извози се у СССР, Африку и Азију. Многи уређаји су први пут произведени код нас, нпр. лучке д. за Индонезију 1967. и Танзанију 1973/74. Индустрија је успешно напредовала до 90-их, када почиње да опада производња, услед санкција. Транзиција је учинила да је само „ГОША ФОМ" успела да одржи тржишне потенцијале.

Савремене д. обично користе моторе СУС, електромоторе или хидрауличке системе и опремљене су савременим системима управљања. Начин погона д. не само да чини разлику у њеним перформансама и једноставности употребе, него и у цени, одржавању и очувању околине. Електрична д. је еколошки прихватљивија од д. са СУС погоном и не ствара емисије у ваздуху. Ово су посебно важни аспекти уколико се д. примарно користи у затвореном простору. Д. с електричним погоном је јефтинија за одржавање од д. која ради са СУС погоном.

Подела д. према основним карактеристикама, примени и конструкцији обухвата: мобилне д., које се састоје од челичне или телескопске стреле монтиране на мобилној платформи; торањске д., које се користе у изградњи високих зграда; порталне д., крећу се по шинама, погон дизања је на колицима која се крећу дуж распона д.; посебна верзија су контејнерске д. (слика 3); затим мосне д., које раде на исти начин као и порталне али немају ноге, погон дизања се налази на колицима која се крећу дуж једне или две греде; лучке порталне д. са стрелом и механизмом који одржава ниво куке при кретању; пловне д., обично су монтиране на понтону; те складишне д., које имају механизам са виљушкама, а користе се углавном у аутоматизованим складиштима.

Садашње тржиште нуди широку лепезу разних конструкција д. од најмањих радионичких д. до гиганата као што су д. за бродоградилиштa Јантаи у Кини (20.000 т), Кокум у Шведској (1.500 т), касније пресељена у Улсан (Јужна Кореја), Самсон и Голијат, Харланд и Волф у Белфасту (840 т, слика 4) итд.

ЛИТЕРАТУРА: 50 година рада М. Савчића, 1889--1939, Бг 1939; Ђ. Зрнић, „Пројекат порталне дизалице 8/15 т, 22/12м за Џакарту, Индонезија, 'Гоша'", См. Паланка 1967; Ђ. Зрнић, П. Миловић, „Пројекат лучких порталних дизалица 20/7 т /14/30.5 м и 7 т / 30,5 м, за Дар ес Салам, Танзанија, ИТН САНУ, за фабрику „Гоша", См. Паланка и 'East African Harbours Corporation'", Бг 1970/72; К. De Decker, „The Sky is the Limit. Human Powered Cranes and Lifting Devices", LOW-TECH magazine, 2010, 3; Живот и дело српских научника, 12, Бг 2010; Зборник биографија наставног особља Универзитета у Београду, Маш. ф., Бг 2017.

Ђ.орђе Зрнић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)