ДИВША

ДИВША (Ђипша), манастир на јужној падини Фрушке горе који је по предању подигао деспот Јован Бранковић крајем XV в. Током своје историје дуго је био метох манастира Кувеждина у чијој се близини и налази. У документима се први пут помиње средином XVI в., и то у турским исправама. Католикон посвећен Св. Николи првобитно је био једнобродна грађевина са наосом, петостраном апсидом, куполом и припратом, док је данашњи изглед храма последица многих преправки и надоградњи од којих су најзначајније биле оне спроведене током шесте и седме деценије XVIII в. Тада је манастирски комплекс махом добио данашњи изглед. Старија, нижа олтарска преграда зографа Станоја Поповића из прве половине XVIII в. замењена је новим иконостасом који је, резбарен 1752, био рад неке новосадске радионице (Јохан Георг Милер или Марко Степановић), док је 51 икону на њему 1753--1754. осликао Теодор Стефановић Гологлавац, ученик кијевског сликара Јова Василијевича. Висока олтарска преграда припада типу иконостаса сликаних у стилу руско-украјинског барока. Током 1765. подигнут је двоспратни манастирски конак западно од цркве, а потом су, захваљујући ангажовању манастирског старца Матеја, 1766. дозидани манастирска припрата и звоник, као и капела Покрова Пресвете Богородице. Током II светског рата иконостас у Храму Св. Николе је демонтиран, те су сачувани поједини његови делови. Због напуклина насталих минирањем 1944. звоник на цркви је срушен 1970. Археолошка ископавања и истраживања обављена су 1963, а делимична обнова манастирског комплекса вршена је и током 1991--1992.

Ан. Костић

У време турског ропства пореска обавеза 1566. за два винограда и једну ливаду износила је 200 акчи, деценију касније порасла је на 1.000, а на име тапијске таксе платио је 4.000 акчи. Један податак из 1702. каже да се налази у ненасељеној долини и да су монаси почели изградњу новог храма. У привилегији Јозефа I 1706. помиње се као метох Кувеждина и такав је остао у наредна два века. Био је скоро опустео, али је храм из XVI в. обновљен 1743. ктиторством Петра Јовановића из Новог Сада. Следеће године је препокривен и тада се у њега досељавају монаси из Кувеждина. Патријарх Арсеније IV наређује 1747. да његови монаси управљају Кувеждином, али је 1753. поново стављен под Кувеждин, који је био већи и богатији. Д. се осамосталила 1923, када је Кувеждин претворен у женски манастир. Манастирски храм је крстообразне основе са куполом и вишестраном олтарском апсидом. У II светском рату усташе су га тешко оштетиле, спалиле конаке, срушиле кров на храму и уништиле много вредних ствари. Најнужније оправке извршене су 1970, па је од 1980. поново активан. Делови иконостаса налазе се у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903; Сремски дефтер № 571, № 673.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, „Манастир Дивша", Браство, 1928, 22; М. Лесек, ,,Иконе Теодора Иконописца Гологлавца у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици", ГПСКВ, 1958, 2; В. Матић, Манастир Дивша, Дивша 1981; Архитектура фрушкогорских манастира, Н. Сад 1984; О. Милановић Јовић, П. Момировић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1990; Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 1998; М. Лесек, ,,Иконостаси цркве манастира Дивше", Саопштења, 2002, 34; С. Петковић, Културна баштина Србије, Н. Сад -- Бг 2003; Б. Кулић, Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Н. Сад 2007.