ДИВОШЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

ДИВОШЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, ћирилички, српскословенски рукопис из друге четвртине XIV в., писан по наруџбини Дивоша Тихорадића, угледног босанског велможе из области Усоре. Његово име је више пута забележено на маргинама рукописа. Јеванђеље је откривено у Цркви Св. Николе у Подврху код Бијелог Поља 1960. Данас се чува у ризници Цетињског манастира. Рукопис је писан на чврстом пергаменту, формата 225 x 165 мм; броји 187 листова. Сачуван је у непотпуном саставу, почиње јеванђељем по Матеју (IV, 21) а завршава јеванђељем по Јовану (XI, 7), којем је придодат један лист хомилитичког садржаја. Текст је писан уједначеним уставним типом ћирилице, у 22 реда по страни, тамнокестењастим мастилом. Фонетске и лексичке особености, као и сачувани потпис писара (...)a manoilo, указују на угледног калиграфа и сликара Манојла Грка, који је живео у Котору и умро пре 1335. Папирни умеци, исписани млађом српском редакцијом црквенословенског језика, припадају каснијој репарацији књиге (највероватније из XV--XVI в.). Сликани украс Д. ј. састоји се данас од једне заставице и преко 60 сачуваних иницијала. Правоугаона заставица на почетку јеванђеља по Марку праћена је иницијалом у облику одговарајућег симбола лава. Фигурални иницијали углавном симболично алудирају на садржину текста представљајући само главне актере попут честих мотива двојице браће (Парабола о блудном сину) или човека који држи покрај себе разгранато дрво (Исцељење сухоруког), док се, изузетно, претварају у непосредну илустрацију текста (Христос и Петар, Вешање Јудино). Сликарска обрада иницијала саображена је стилским схватањима романичке уметности Приморја (са примесама готике) која је захваћена византијским схватањима симбола и облика, те се Д. ј. издваја као један од најзначајнијих представника српског минијатурног сликарства насталог у првој половини XIV в. на територији средњовековне Босне, у области Хума, карактеристичних по синтези утицаја Запада и Истока. Архаична фигурална и декоративна тематика иницијала показује јаку линеарну стилизацију форми, одсуство волумена и сведеност облика на геометризовану шару, експресивност облика, сигуран цртеж, јасну композицију која омогућава читљивост слова и развијен осећај за декоративност. Уметнички много зрелији од Манојловог јеванђеља, ликовни украс Д. ј. указује на могућност да је писар Манојло упослио непознатог уметника за осликавање рукописа.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђурић, Р. Иванишевић, ,,Јеванђеље Дивоша Тихорадића", ЗРВИ, 1961, 7; И. Грицкат, ,,Дивошево јеванђеље: филолошка анализа", ЈФ, 1961--1962, 25; Ј. Максимовић, Српске средњовековне минијатуре, Бг 1983; П. Момировић, Љ. Васиљев, Ћириличке рукописне књиге Цетињског манастира, ХIV--ХVIII вијек, Цт 1991; З. Ракић, ,,Јеванђеље Дивоша Тихорадића", у: Свет српске рукописне књиге (XII--XVII век), Бг 2016.

К. Милорадовић