ДИВЉЕ ВОЋКАРИЦЕ

ДИВЉЕ ВОЋКАРИЦЕ, самоникле воћне врсте чији су плодови јестиви и здрави јер садрже витамине, угљене хидрате, танине, пектине и друга једињења корисна за људско здравље. Међу више стотина шумских врста посебну пажњу привлаче воћне врсте којих има преко 100. Оне представљају веома значајне природне ресурсе, неисцрпан генофонд изузетно важних врста јер су природни извор самониклих воћних врста, које представљају генетски потенцијал од огромне важности за селекционе циљеве и оплемењивање гајених воћака. Самоникле (дивље) воћне врсте дају плодове најчешће одличног квалитета и високе хранљиве вредности који се користе у људској исхрани, за индустријску прераду и анималну исхрану. Дивље врсте воћака таксономски припадају различитим родовима: Amelanchier Medic, Berberis L., Castanea Cornus L., Cotoneaster Medic, Prunus L., Rhamnus L., Riber L., Rosa L., Rubus L., Sambucus L., Sorbus L., Vaccinium L., Viburnum L., Vitis L., Taxus L. Најчешће вишенаменски коришћене врсте дивљег воћа су: клеке (Juniperus communis, Juniperus oxycedrus); дрен (Cornus mas); леске (Corylus avellana, Corylus colurna); дивља јабука (Malus silvestris); дивље крушке (Pirus amvgdaliformis, Pirus communis); дивља трешња (Prunus avium); питоми кестен (Castanea sаtiva); боровница (Vaccinium myrtillus); шумска јагода (Fragaria vesca) и др.

Плодови самониклог (дивљег) воћа су врло здрава храна високе прехрамбене и пре свега витаминске вредности. С обзиром на то да је витамин Ц најчешће нестабилан, свеже (дивље) шумско воће има већу Ц-витаминску вредност од прерађеног, осушеног, конзервисаног или одстајалог. Многи плодови шумског воћа садрже и знатне количине витамина Б комплекса, међу којима су најважнији витамин Б1 (тианин) и Б2 (рибофлавин). У поређењу са гајеним, самоникло воће има много предности. За разлику од гајеног воћа, код којег примена хемикалија доводи до разних негативних ефеката, код самониклог воћа није уништена способност самозаштите и није поремећена биолошка равнотежа, због чега је знатно вредније и са хигијенско-прехрамбеног аспекта. Самоникле воћке су биолошки вредније, отпорније и мање угрожене од проузроковача болести и штеточина, а њихови плодови богатији биоактивним састојцима. Оно има знатно више витамина, минерала, ензима, и то у количинама које људском организму најбоље одговарају. То су управо материје које успешно неутрализују отрове које свакодневно, на разне начине уносимо у организам. Шумско воће садржи неке факторе који спречавају настанак рака, а којих нема у гајеним воћкама. Треба посебно нагласити садржај селена (Se), који је чешћи састојак самониклог воћа, а према најновијим испитивањима се сматра антиканцерогеним елементом. Taxus baccata (тиса) садржи алкалоид таксол, који представља основни, изузетно ефикасан састојак нове дроге која се користи у лечењу неких канцерогених обољења (јајника, дојке, плућа, врата и др.).

ЛИТЕРАТУРА: М. Којић, Е. Мратинић, „Преглед дивље воћне флоре Србије", Југословенско воћарство, 1996, 30, 113--114; Е. Мратинић, М. Којић, Самоникле врсте воћака Србије, Бг  1998; E. Mratinić, M. Fotirić-Akšić, „Indigenous fruit species as a significant resource for sustainable development", Bulletin of the Faculty of Forestry, 2014.

В. В. Исајев; М. Голубовић