ДИВЉАНСКИ МАНАСТИР

ДИВЉАНСКИ МАНАСТИР, манастир код села Дивљане, у подножју југоисточног дела Суве планине, око 5 км јужно од Беле Паланке. Посвећен је Св. великомученику Димитрију. Према народном предању први његови ктитори били су Мрњавчевићи. Свакако је постојао 1578. када га је посетио Штефан Герлах. Манастирска црква била је једнобродна грађевина са припратом, дуга око 10 м. Олтарска апсида је била споља тространа. Изнад припрате била је саграђена четворострана кула (пирг), на чијем се спрату налазила капела. Црква је зидана од ломљеног камена, са зупчастим венцем од опека у подстрешју апсиде. У њеној унутрашњости су два слоја живописа. Старији доњи слој био је бољег цртежа, брижљивије израде и топлијег колорита. Старији је могао припадати XVI или XVII в., док је млађи могао настати приликом обнове у XVIII в. Протосинђел Агатангел, пореклом из Грчке, покренуо је 1878. велику обнову манастира. Изнова су саграђени конаци и дрвена звонара, а црква је делом обновљена. Око ње је тада започета изградња нове, веће цркве. Због тих радова порушена је најпре кула изнад припрате старог храма, а затим и сам храм који је до рушења 1902. био део нове грађевине. Тада су испод његовог пода откривени римски натписи и мермерни рељефи са представом коњаника, рибе и девојке.

Радови на новој цркви према пројекту Милорада Рувидића завршени су 1908. То је грађевина издуженог триконхалног моравског плана осмишљена у српско-византијском стилу. У I светском рату, 1915. и 1916, манастир су похарали Бугари. После Октобарске револуције долази велик број руских емиграната и монаха, који цркву осликавају 30-их година ХХ в., набављају мобилијар и подижу мали параклис посвећен Св. Серафиму Саровском. Сачувано је 16 фресака, углавном стојећих фигура светаца, као и два иконостаса. Старији, рад руских монахиња, потиче из 1910. и сада је у манастирској капели. Новији иконостас су 1935. резали и сликали у Београду руски монаси. Из старе цркве у нову пренете су четири старе целивајуће иконе -- Исуса Христа и Богородице, Св. Димитрија и Св. Јована Крститеља (Главосек). Иза цркве, између више гробова руских монаха и монахиња, налази се гроб протосинђела Агатангела. Југоисточно од цркве је звонара са три звона изграђена 1997. Почетком XXI в. црква је обновљена и изграђени су нови конаци. Некад значајна манастирска библиотека изгорела је у пожару 1877, а данас чува 32 богослужбене књиге из XIX в.

М.иша Ракоција

Манастир је познат и под именом Прњавор. Саграђен је на ранохришћанском култном месту пре Косовске битке, али су га Турци оштетили 1386. Његову обнову 1394. традиција везује за браћу Мрњавчевић, Вукашина и Угљешу, погинулу на Марици 1371. Вероватно је обновитељ био неко од нових великаша деспота Стефана Лазаревића. Турци су га више пута рушили, али је увек обнављан. По повлачењу Хајдук Вељка из Крајине спаљен је 1809, а 1821. обновио га је ткачки еснаф из Пирота. Изградњу новог, већег храма 1874. омели су српско-турски ратови, а 1877. Турци су га поново опљачкали и спалили нови конак са библиотеком и два рукописа на пергаменту. Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић израдили су план храма са мерама, подужним и попречним пресеком. У манастиру се чувају делић моштију Св. Кирика и Јулите и делић Часног крста Христовог које им је 1935. даривао епископ Николај Жички. Бугари су га 1941. поново опљачкали. Храм је грађен као једнобродна грађевина иако двоспратна кровна конструкција ствара утисак тробродности, има полукружну олтарску и две певничке апсиде.

Р.адомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Милутиновић, М. Валтровић, ,,Извештај уметничком одбору Српског ученог друштва", ГСУД, 1880, 48; Љ. Антић, „Дивљански манастир", Преглед цркве Епархије нишке, 1937, 1; Д. Ристић, Православни манастири Епархије нишке, Ниш 1941; Р. Тричковић, ,,Манастири у околини Пирота крајем XVI века", Зограф, 1981, 12; М. Ракоција, „О значају истраживања старина Драгутина Милутиновића и Михаила Валтровића у области Ниша и Нишавља", Нишки зборник, 1994, 18; П. Пузовић, „Дивљански манастир у XIX веку", у: Прилози за историју Српске православне цркве, Бг 1997; М. Ракоција, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)