ДИВЉА СВИЊА

ДИВЉА СВИЊА (Sus scrofa), једини представник породице свиња (Siudae) у Европи и једини непреживар из реда папкара (Artiodactyla). Ова врста има снажно и масивно тело са изразитом висином у раменом појасу и стрмим падом према сапима и кратким ногама. Има велику главу која са снажним вратом заузима трећину дужине тела. Њушка је изразито дугачка и завршава покретном рилом којим ефикасно откопава земљиште у потрази за храном. Мужјаци су већи од женки. Боја длаке варира од светложућкасте до тамномрке. Одрасли мужјаци разликују се од женки по видљивим „секачима", очњацима доње вилице, које, као и „брусаче", затупасте очњаке горње вилице, има и женка, али су они много мањи. Телесна маса д. с. превасходно зависи од услова исхране, али и од предела који насељава. У равничарским пределима, уз оптималну исхрану, тежина је и до 200 кг, док у планинским ретко прелази 120 кг. Висина д. с. у раменом појасу креће се од 70 до 110 цм, изузетно ретко и до 120 цм у популацијама у североисточној Азији (Усурија и Манџурија), где вепрови достижу тежину и до 270 кг. Боја чекињасте длаке варира од светлосмеђе до тамносмеђе. Длака прасади је жућкастосмеђа са пет уздужних беличастих и тамних пруга. Д. с. је полигамна врста. Полну зрелост достиже већ у првој години старости. Парење д. с. траје од септембра до фебруара. При парењу се образују крда од неколико крмача (3--5), којима се придружује мужјак самац и остаје ту до завршетка парења -- букарења. Крмаче после 16 недеља опрасе најчешће 3--5 прасади, мада има случајева и са 8--10. У слободној природи живе у већим или мањим крдима, изузев старијих вепрова који живе појединачно, док се крду прикључују у време парења. Женке такође живе у крду, али га напуштају пред парење. Изразити је сваштојед, узима храну биљног и животињског порекла. Од хране биљног порекла једе шумске плодове, кртоле, корење као и зелене делове биљке. Од хране животињског порекла једе глисте, пужеве, шкољке, јаја шумских кока, па и лешеве угинулих животиња због чега може бити заражена трихинелозом. Наноси штете пољопривредним културама, посебно кукурузу и сунцокрету. Храну тражи углавном ноћу. Зуби очњаци -- кљове дивљег вепра су ловачки трофеј. Лови се и због квалитетног меса. Д. с. је једини непреживар из реда двопапкара који је широко распрострањен у скоро целој Европи, а у Србији се јавља у свим крајевима, од Панонске низије до високих планина централног дела Србије. Типично станиште д. с. је у шумским екосистемима, превасходно у низијским хидрофилним лишћарским шумама. Процењена бројност д. с. у Србији је око 25.000 примерака и у сталном је успону. Годишње се одстрели преко 11.000 примерака.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Љубојевић „Проучавање исхране дивљих свиња у зависности од годишњих доба при држању у ограђеним ловиштима", магистарски рад. Пољопривредни факултет, Н. Сад 1992; В. Новаковић, Дивља свиња (Sus scrofa L.), Бг 2003.

В. В. Исајев