ДИВЉА ПАТКА

ДИВЉА ПАТКА, различите врсте водене пернате дивљачи из породице патака (Anatidae) из реда Anseriformes. Заштићене су прописима о лову. У ужем смислу, назив д. п. односи се на врсту познату као глувара (Anas platyrhynchos) од које су припитомљавањем и одабирањем изведене све расе старосветских домаћих патака. Д. п. глувара припада групи површинских патака (племену Anatini) које ретко роне, а до хране долазе пливајући по површини или дубећи наглавачке, тако да им задњи део тела остаје изнад воде. Д. п. глувара је најуспешнија и најзаступљенија пловуша, способна да користи не само богата и велика него и сиромашна и мала, деградирана и загађена водена станишта, често у непосредној близини и у присуству човека. Прилагодљива је и врло плодна. Иако је то водена перната дивљач која се највише лови (у Србији се годишње одстрели 11.000--15.000), њена гнездећа популација је стабилна или чак у благом порасту (у Србији процењена на 70.000 до 90.000 парова). Средње је величине тела 50--68 цм, распона крила 78--100 цм. Просечна телесна маса мужјака је 1,2 кг, а женки 1,1 кг. Мужјаци имају декоративно свадбено перје: црнозелену главу с металним одсјајем, белу огрлицу, црвенкастокестењасте груди, издужена смеђе-надимљена терцијерна пера на крилима, црну тртицу с два уковрџана перца зеленог одсјаја и плаво-црно-бело „огледало" на секундарним летним перима. Женка је смеђе-камуфлажне боје и без украса, осим „огледала" које је слично мужјаковом. Ноге су наранџасте са пловним кожицама. Средином лета нагло мењају све перје, па и мужјаци привремено личе на женке. Д. п. глувара је моногамна врста, али се сваке сезоне спарују нови партнери. Почетак парења зависи од метеоролошких прилика, а најчешће почиње у фебруару и марту. Гнезда праве на скровитим местима у трсци и рогозу, на густо обраслом тлу, у напуштеним гнездима врана у поплавним шумама, а има све више случајева да се гнезди и на зградама, чак и у градовима. Женка снесе обично 8--12 светломаслинастозеленкастих јаја на којима лежи четири недеље. По излегању младунци напуштају гнездо и о њима брине женка. Способни су да лете после два месеца. Д. п. глувара се храни претежно воденим биљкама као што су сочивица, дрезга, таласиње, семенима барских и водених биљака, а на копну травом и семенима житарица, али значајан удео у исхрани имају рaчићи, црвићи, инсекти и њихове ларве, пуноглавци и млађ рибе. Најпознатији глас Д. п. глуваре је женкино квакање, с најјачим првим слогом и опадајућим сваким следећим. Распрострањена је у целој северној хемисфери. У Србији је нарочито честа у равничарским крајевима, али је има и на планинским језерима. Током зиме на незалеђеним водама, нарочито на Дунаву, остаје преко 120.000 јединки, међу којима су махом придошлице са севера и североистока.

ЛИТЕРАТУРА: М. Шћибан и др., „Резултати Међународног цензуса птица водених станишта у Србији 2012. године", Ciconia, 2011, 20; „Резултати Међународног цензуса птица водених станишта у Србији 2013. године", Ciconia, 2012, 21; Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015.

В.оисав Васић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)