ДИОНИСИЈЕ (Петровић)
ДИОНИСИЈЕ (Петровић), епископ (Босанска Градишка, 1858 -- Скопље, 19. XII 1900). Митрополит Михаило замонашио га је на Сретење 1878. у манастиру Тумане променивши му световно име Дамјан у Д., а 30. XII 1878. рукоположио га у чин јеромонаха. У Београду је завршио богословију 1882. Вративши се у Босну, постао је окружни протојереј босанско-градишки, 1883. митрополит Сава (Косановић) произвео га је за протосинђела, одликовао напрсним крстом и поставио за придворног протосинђела. На острву Халка похађао је Духовну академију (1889--1892). Као клирик Цариградске патријаршије постао је 1893. архимандрит и намесник Скопске митрополије, а 1896. хиротонисан је за епископа са титулом „Архиепископ пећки, Митрополит рашко-призренски и скендеријски, Егзарх Горње Мизије и целе Илирије". Примио је управу над целокупним народом у Старој Србији северно од Качаника до Пљеваља и од Скадра до Врања (око 300.000 људи). Иако под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, сарађивао је са владом у Београду, али уживао и поштовање турских власти. Обновио је верско-добротворне установе, црквеношколске општине, отворио нове и преуредио старе школске зграде и довео учитеље. Посебну пажњу поклањао је Призренској богословији и њеном наставничком кадру. Није успео да спаси презадужени и осиромашени манастир Дечани. Краљ Алексан-дар Обреновић одликовао га је Орденом Св. Саве I реда, а султан Абдул Хамид II Орденом Османлија III степена и царском медаљом. Сахрањен је по својој жељи у манастиру Грачаница.
ЛИТЕРАТУРА: „Посвећење рашко-призренског митрополита Дионисија", Просвјета, 1896, 1; С. Ранковић, „Високопреосвећени Господин Дионисије", Слава -- књижице за народ и омладину, Ниш, 1898, 22; Н. Д. Божић, „Дионисије архиепископ пећки", ВСЦ, 1900, 12; Д. Батаковић, Дечанско питање, Бг 1989; А. Новаков, Стубови српске просвете: српске средње школе у Османском царству 1878--1912, Бг 2017.
Р. Милошевић